Raspisan konkurs za kratku priču "Vukašin Conić"

   LESKOVAC - Porodica književnika Vukašina Conića (1935 - 1980), autora romana Daleki beli putev...

MS udruženje: "Ja imam prava na ljubav i sreću"

LESKOVAC – U leskovačkom Kulturnom centru, sinoć je, povodom Svetskog dana obolelih od multipla sk...

Narodni muzej: Tajne arheoloških depoa

ЛЕСКОВАЦ - У присуству великог броја посетилаца синоћ је у Народном музеју Лесковац отворена изл...

  • Raspisan konkurs za kratku priču "Vukašin Conić"

    utorak, 06 jun 2017 16:12
  • MS udruženje: "Ja imam prava na ljubav i sreću"

    sreda, 31 maj 2017 09:21
  • Narodni muzej: Tajne arheoloških depoa

    sreda, 17 maj 2017 08:57

Danilo Kocić: "Poslednje piće", priča

utorak, 03 januar 2017 13:45 Napisao 

Govorio je tiho, gotovo nečujno, kao da se bojao da poremeti ustaljeni red. Tek je samo s vremena na vreme povisio ton i onda je sve teklo ravnomerno, mirno, akademski dostojnstveno.

Imao je želju da se ispoveda, kao što poželi čovek pred umiranjem. Dok smo ga slušali, pomislio sam da je, možda, grešnik po meri pravičnosti koju je sam odredio. U inventaru njegove mudrosti i svekolikog života, kako se to moglo dokučiti u mudrovanju običnih ljudi, krio se tajanstveni život, pa ga je to, uz slavu koju je stekao, udaljavalo od njegove prve prolećne nade. I njegovi provereni srednjoškolski prijatelji, i studentske kolege, a ponajviše oni s kojima je proveo prve dane sanjarenja, kao da su u njemu počeli da vide stranca, čoveka koga se treba kloniti.

Kada mu je jednog julskog popodneva, na seoskom vašaru, stari školski prijatelj, onaj s kojim je sricao prva slova, prišao gotovo zvanično i oslovio ga sa Vi, shvatio je to ovaj doktor kao još jednu potvrdu gubitka vlastitog zavičaja. Osetio je da više nije među njima, a između njega i seljaka, neće biti one prisnosti kao pre mnogo leta.

Sretao je ljude i lepe i ružne, marljive i one koji to nisu bili, sretao ih je širom sveta, ali nigde nije mogao da oseti toplinu kao u svom selu. Za njega je sadašnje prepoznavanje seoskih utrina bilo novo otkrivanje ljudskih sudbina. Nije on, dakle, bio izuzetak od ljudi koji su se istinski radovali povratku u zavičaj i zato je u godinama koje su mu donosile veliku slavu i popularnost, itovremeno bio nesrećniji i tužniji.

Uspeh je istovremeno kod njega donosio moru, koje nije mogao da se oslobodi. Bile su to nedosanjane noći. Pokušao je da u svojoj stvaralačkoj radionici pronađe smirenje. Pokatkad je pronalazio ostatak zagubljene snage, pa mu se istovremeno činilo da je, poput pesnika kome povremeno pristiže inspiracija, uspeo da otkrije krajičak tajanstvenog neba svoga zavičaja.

Negde daleko, možda iza nepoznatih brda, osećao je kako se probijaju poznati glasovi. Bila je to nedokučiva mistika života. San i java pretvorili su se u košmar. Dani su postali turobno teški i beskrajno daleki. Svi snovi su otišli u zaborav.

Ponekad se činilo da sledi ugasle vulkane. Samo se s vremena na vreme pojavi nova nada, a onda, uz dolazak noći, stiže očaj koji traje dugo, do prvih petlova i svanuća. Slike se ponavljaju u nedogled, danima.

Pričao mi je da negdašnjeg vremena jednostavno više nema i ne može biti. Ljudima se samo čini da im uspomene vraćaju najlepše snove, a one ih, u stvari, sve više razgaljuju i sve dublje ranjavaju. Sve više se činilo da je živeo u nekoj tihoj zabludi, da je taj daleki san bila, zapravo, samo senka iscrtana u daljini i da se iza te senke, koja je prikrivala taj daleki prostor, krila lažna nada.

I kada su pristizala proleća, njemu se činilu da dolaze nesrećne teskobe. Kalendari su izmišljeni, čuo sam jednom, da ljudi po njima mere svoju sreću i sreću svojih najbližih. Za njega su oni bili neke čudne crte po kojima je mogao da meri svoju nemoć.

Kada se i ptice budu odselile na jug, kada odlaze jesenji dani, kad sve nekud odleprša, u njemu zavlada čudan nemir. Vreme je neumitno ispisivalo zaborav, on se pomirio sa sudbinom i dane i noći provodio u kući, kraj prozora, koji je razotkrivao male ljudske živote dok su nekuda žurili, ne obraćajući pažnju na njega. Samo je s vremena na vreme razaznavao glasove, činilo mu se da su prepoznatljivi, a onda je zavladala nerazgovetna, hladna tišina.

Tragičnoj priči svoga života, s vremena na vreme, dodavao je nove, crne boje. Život mu je donosio novu gorčinu i sleđene dane. Nekadašnji pevač našeg sokaka koji je pobeđivao na seoskim priredbama, ostao je da živi u našim uspomenama. Samo jednom, i to nenadano, setio se svoje pobede u finalu jednog pevačkog takmičenja. Čak se dosetio i pesme, i svog najopasnijeg konkurenta i prepune sale, ali nije mogao da se priseti kada se sve to zbilo i da je to bila njegova prva pobeda. One druge je zaboravio! Izgledalo je da je to bilo logično. Tada, dok se sećao tog prvog trijunfa, primetio sam osmeh na njegovom licu. Bio je to, u stvari, više treptaj, pokret, neka vrsta unutrašnjeg smeha. Prozborio je kratko: „Tu je bila i ona?!

Nikada niko nije mogao da dozna o kojoj je ženi govorio. Nagađalo se po selu, ali je to bilo sve od dugih, silnih priča. Jednom smo ga ubeđivali da nam kaže njeno ime, ali je gledao nekud neodređeno, odsutno i nekako sleđeno. Možda i nije više mogao da se seti tog divnog lica, te prve ljubavne iskre, pa je zato ćutao što je sve nas rastužilo.

Kad pristignu dani proleća, setim se njega. U očima mi treptaj dok u izmaglici vidim nejasnu sliku: kraj prozora starog doma posmatrao je prolaznike i jedva prepoznavao neke glasove!

Jednoga zimskog jutra videli su ga u seoskoj krčmi kako ispija svoje poslednje piće!

 

DANILO KOCIĆ

Danilo Kocić rođen je 4. septembra 1949. godine (selo Dadince, Vlasotince). Kocić je profesor književnosti i diplomirani pravnik. Kao stipendista Kosova i Metihije, (1972/73) bio je profesor Ustava SFRJ i Srpskog jezika u Gimnaziji „Braća Ribar“ (Istok). Radio je i kao profesor književnosti u Gimnaziji „Stevan Jakovljević“ (Vlasotince).

Kocić je bio novinar i urednik u prištinskom dnevnom listu „Jedinstvo“ 1977/1978. godine, a zatim je tri decenije radio kao novinar - dopisnik Politike iz Leskovca i juga Srbije. Jedan je od osnivača (bio je i predsednik) Udruženja pisaca Leskovca i stalni saradnik „Pomaka“.

KNJIŽEVNI RAD:

Romani: Izabrani život (Iz beležaka mojih dana, Leskovac 1997), Izabrana tišina (Slučaj novinara Koste Danilovića, Leskovac 2000), Izabrani dani (Leskovac 2012); Izmaglice (Leskovac 2016), Autobiografija – vreme senki, I deo (Leskovac 2016); Izabrani spisi I – romani, priče, pesme, stručni radovi (Leskovac 2016);

Zbirke pesama i priča: Čudna lađa (Leskovac 1987), Dnevnik na raspustu (Leskovac 2002), Govor kamena (Leskovac 2004), Pesma ženi (Vlasotince 2007); Nevreme – priče iz zavičaja (Leskovac 2016);

Studije: Leskovački pisci – tragovi i traganja, I-II (Leskovac 2015); Humor u delima pisaca leskovačkog kraja (Leskovac 2016), Govor Leskovca i juga Srbije (Leskovac 2016);

Priređivački rad: Leskovački pesnici – tragovi i traganja (Panorama leskovačkog pesništva 1944 – 2014), Leskovac 2015. godine.

Dobitnik je brojnih književnih nagrada, a ove godine dodeljena mu je Oktobarska nagrada Leskovac za izuzetan doprinos novinarstvu i pručavanju leskovačke književnosti, odnosno za dvotomnu studiju „Leskovački pisci – tragovi i traganja“ (na oko 2000 strana velikog formata).

 

 

Pročitano 277 puta Poslednji put izmenjeno utorak, 03 januar 2017 13:50

Ostavi komentar

Proverite da li ste uneli sve potrebne informacije gde je naznačeno (*). HTML kod nije dozvoljen.

Prelistavanje.rs Leskovac.biz