Raspisan konkurs za kratku priču "Vukašin Conić"

   LESKOVAC - Porodica književnika Vukašina Conića (1935 - 1980), autora romana Daleki beli putev...

MS udruženje: "Ja imam prava na ljubav i sreću"

LESKOVAC – U leskovačkom Kulturnom centru, sinoć je, povodom Svetskog dana obolelih od multipla sk...

Narodni muzej: Tajne arheoloških depoa

ЛЕСКОВАЦ - У присуству великог броја посетилаца синоћ је у Народном музеју Лесковац отворена изл...

  • Raspisan konkurs za kratku priču "Vukašin Conić"

    utorak, 06 jun 2017 16:12
  • MS udruženje: "Ja imam prava na ljubav i sreću"

    sreda, 31 maj 2017 09:21
  • Narodni muzej: Tajne arheoloških depoa

    sreda, 17 maj 2017 08:57

Gordana Pavlović: "Zaveštanje mom srpskom rodu"

utorak, 15 novembar 2016 09:44 Napisao 

Gordana Goca Pavlović, srpska književnica, rođena je 16. maja 1971. godine u Sarajevu.  Do sada je objavila sedam  knjiga:

„Amanet“- poezija , „Kad duša progovori“-poezija i proza, „Potka života“-poezija, „Škrinja uspomena“-kratke priče, „Pukotine srca“-višejezična poezija, „Čelična volja“-roman, „Vrtlog“ -priče i eseji. Roman „Čelična volja“ je proglašen za najbolji roman IK SVEN  za 2015.godinu i zbog svog kvaliteta i jake poruke koju nosi zastupljen je u školskim bibliotekama širom Srbije. Pesma „Šta će mi?“-u junu 2014. godine  osvojila je drugu nagradu na Međunarodnom festivalu „Lirični glasovi“ u Bugarskoj. Njene pesme i priče su  objavljene u preko 100 različitih zbornika i antologija.

Član je Udruženja književnika Srbije i redovni član Matice srpske, Novi Sad. Takođe, član je  „Sedmice“ iz Frankfurta (podružnica UKS-a); „Gorske vile“ iz Podgorice (Kolektivni član Matice Srpske); počasni član književnog kluba „Duško Trifunović“-Kikinda i počasni predsednik Udruženja slobodnih stvaralaca „Aleksa Šantić“-Republika Srpska.

Recenzent je više od 70 književnih dela u Srbiji i inostranstvu i urednik je velikog broja knjiga. Pesme su joj prevedene na makedonski, engleski, nemački, bugarski, albanski, slovenački  i kao takve prezentovane u različitim novinama i kulturnim ustanovama širom sveta. Pojedini tekstovi iz knjige „Zaveštanje mom srpskom rodu“ objavljeni su na velikom broju internet portala, novina i veoma izuzetno dobro prihvaćeni od strane čitalaca. Živi i stvara u Beogradu, uz podršku svojih najmilijih, supruga Ljubiše, sina Nikole i kćerke Anđele.

I

GORDANA GOCA PAVLOVIĆ: ZAVEŠTANJE MOM SRPSKOM RODU

PREDGOVOR: „…MOJE PLEME SNOM MRTVIJEM SPAVA…“      

„Moje pleme snom mrtvijem spava,      

suza moja nema roditelja,

nada mnom je nebo zatvoreno,

ne prima ni plača ni molitve;

u ad mi se svijet pretvorio,

a svi ljudi pakleni duhovi.

Crni dane, a crna sudbino!

O kukavno Srpstvo ugašeno!                                 

zla nadživjeh svakolika

a s najgorim hoću da se borim!

Da, kad glavu razdrobiš tijelu,

u mučenju izdišu členovi…

Kugo ljudska, da te Bog ubije!

Ali ti je malo po svijeta

 te si svojom zlošću otrovala,         

no si otrov  adske  svoje duše

i na ovaj kamen izbljuvala?

Mala ti je žetva sva Srbija

 Od  Dunava do mora sinjega?

Na tron sjediš nepravo uzeti…“

Petar Petrović Njegoš – „Gorski vijenac“

 

II

Gordana Goca Pavlović pojavila se iznenada u mom svetu, očarala me i zadivila  svojim rasadnikom duhovnog blaženstva. Zadivila me je saznanjem da ne pristaje da bude oruđe nepoznatih smerova.  Neobična i jedinstvena po svojoj inteligenciji, kao i po obimu stvaralaštva.Izuzetna hroničarka vremena prošlog i sadašnjeg, čiji su pravci intelektualnog rada našli svoj poseban izraz u njenoj izuzetnoj poeziji i prozi.

Svaki pesnik i pripovedač ima nešto što je njemu svojstveno, ali kod Gordane je originalnost originalna. Ona je drugačija od drugih. Njene teme ne iznenađuju novinom, ali iznenađuje način na koji nam ih ona predstavlja. A predstavlja ih snažno, nesvakidašnje čudesno.

Kao retko ko, Gordana je  umela da shvati tuđe ideje i da se nadahne njima. I da ih načini svojima, na jedan jedinstven način. Usudila se da progovori o onome o čemu se ovde ne govori na pravi način, ili se uopšte ne govori. Njene potresne pesme i priče su poput reljefnih figura najveštijih vajara i dok ih čitate imate osećaj da se one kreću, da žive pred vama, nesvesno ostavljaju dubok trag u vašem sećanju.

Gospod je Gordanu  obdario raskošnom lepotom misli, koju ona nesebično daruje svojim čitaocima. Na čudesan način ona nas uvodi u ovo svoje raskošno zdanje, satkano od bola, vapaja,ponosa, ali i prekora zbog našeg ćutanja opominjući nas na svakom koraku da je „Zaborav veći zločin  od samog zločina.“

Već na samom početku ove knjige čitaocu je jasno šta ima očekivati u ovim redovima u kojima  nam autorka uporno skreće pažnju na sve otrove unete spolja, otrove koji razdiru i nas i našu prekrasnu otadžbinu  Srbiju, „ A mi ćutimo…“ Poput nje i Dis je zalud vapio 1910.godine da „budućnosti zatrovasmo sve izvore“. A mi kao da ni  posle sto godina nismo  svesni tih otrova i činjenice da tako otrovani decenijama živimo samo „slažući varku na varku“, kako reče Andrić u svojim „Nemirima“,  ne čineći ništa da te otrove istisnemo iz nas.

Slika života prošlog i života sadašnjeg, ta slika naprslog ogledala pred koju nas autorka uporno postavlja, ne bi li konačno shvatili svu surovost i naše prošlosti i naše sadašnjosti, najednom kao da postaje stvarna. I sva ta lica i događaji o kojima piše kao da najednom stvarno vidimo pred sobom. Njihove konture su neobično jasne i određene i u tome i leži najdragocenija autorkina osobina: poetska veština. Po toj snazi se njena poetska veština izdiže iznad mnogih i njena majstorska, pesnička i pripovedačka, ruka nas diže na noge. Neprimetno, skoro na vrhovima prstiju, zna da čitaoca uvuče još dublje, unutar svog čudesnog pesničkog i pripovedačkog zdanja u kome se njemu čini  kao da sluša najprirodnije razgovore sa pozornice, a ne prekore i vapaje, koji treba da ga nateraju na lično preispitivanje svesti, koju je u ovim surovim vremenima zaborava potrebno nadograditi očigledno jednom širom svešću.

Poput Njegoša i svetog vladike Nikolaja Velimirovića i Gordana se znalački upušta u borbu svetla i tame.Ona sva kipti od  ljubavi prema svom srpskom rodu. I ova njena borba i ljubav neodoljivo podsećaju na trud čuvenog finskog državnika Džona Vilhelma Sneljmana, koji je hrabro otvarao oči svom usnulom narodu svojim sjajnim propovedima i tekstovima, pozivajući ga da zaviri u svaki ranjeni kutak svoje otadžbine . I pokuša da svaki taj kutak isceli ljubavlju,verom i radom na njenoj obnovi, jer je bio svestan da se jedino tako može izvući iz kaljuge u koju je upala pod tuđinom. O nadčovečanskom naporu Sneljmana, da svoju otadžbinu oslobodi mraka, koju je  tuđin,  Šveđanin, na velika vrata  bio uneo u nju,  maestralno je pisao  1923. godine, izuzetni propovednik Grigorije Petrov (koji je bio ruski emigrant u Srbiji) u svom sjajnom delu „Zidari života“ u kome se na kraju obraća i srpskoj omladini, poručujući joj da se prihvati  neodložnih poslova na uređenju svoje tek oslobođene otadžbine.

Poput Sneljmana i Gordana je nesrećna zbog nametnute gorke  sudbine naše otrovane i izmučene domovine . Svojom potresnom pesmom „Silovana korača..“   ona nas podseća na patnje kroz koje je  prošla  naša izmučena otadžbina Srbija, ali koja se posle svih patnji i poniženja nije  predala, već:

„Ustaje

silovana,

haljina plava,

iscepana,

a duša čista,

Bogu odana,

pravoslavljem protkana,

drhtavim rukama

bele grudi pokriva,

sa tri prsta

u ime

Oca, Sina i Duha Svetoga

na sebi

krst sastavlja…“

Gordanu, poput Alekse Šantića, sve rane njenog roda bole i ona poput vešte  vidarice  traži mesta koja njen rod boli ,pipa ih nežno i leči  melemom sačinjenim od ljubavi, vere i nade.

Na pretešku ogrlicu svojih sećanja nanizala je ova čarobnica pisane reči i svog zemljaka Gavrila Prinicipa,  pradedu svoje dece, Stevana Pavlovića i njegovu Albansku Golgotu; TAIN- vojnički hleb, simbol vere i hrabrosti srpskog naroda; Surdulicu i klanicu , koju u njoj napraviše Bugari; starca Vukašina iz Klepaca, koga je zverski ubio ustaški koljač Žika Friganović; Kameni cvet iz Jasenovca; Livanjsko polje i prazne kolevke; Šuckore; Čakor i selo Velika; „Oluju“ i kartu u jednom pravcu; Voz koji nikada nije stigao na odredište, jer ga „NATO“ bombe spržiše u Grdeličkoj klisuri; svoj rodni prag u Sarajevu na kome je sedela s knjigom u ruci, dok  joj dojučerašnje komšije zapretiše nožem, nazivajući je Ćetnikušom; oteto Kosovo… Ali,sem ovih tuga, na njenoj ogrlici stoji čvrsto nanizana i vera, nada i ljubav , koje je večno spajaju sa najraskošnijom pravoslavnom sestrom Rusijom , a tu je čvrsto utkano i njeno verovanje da će njena voljena Srbija i dalje uspravno koračati ako je budemo čuvali svi mi, njena deca pravoslavna, u svom sećanju, kao što je ona čuva.

Hvala dragoj Gordani što nam kroz svoje pesme i priče ojačava naša sećanja, budi nadu i daruju nam deo svoje hrabrosti kako naš san i san naše dece ne bi ostao bez snova.

Zorica Peleš, biograf prote Steve Dimitrijevića

Beograd, septembra 2016. godine, na praznik Prenosa moštiju Svetog Aleksandra Nevskog 

 

III

RECENZIJA: LJUBITI ČOVEKA, VOLETI SEBE, BRANITI SVOJE!

Kao vođena onom maurskom: „Zemlja je majka koja nikada ne umire“, Gordana Pavlović se posle sedam objavljenih knjiga poezije i proze okušava i kao hroničarka vremena  i knjigom „Zaveštanje mom srpskom rodu“ u mnogo čemu inadograđuje ovu vremešnu poslovicu.

I to s razlogom, jer kada su u pitanju vrednosti koje čoveka čine čovekom, koje ga određuju i daju mu smisao i usmerenje, nije dovoljna samo spoznaja, već i otpor srozavanju sistema vrednosti, krivotvorenju istorije, sejanju mržnje i razdora među ljudima, narodima i religijama.

Imajući to u vidu i svesna sebe, svojih korena, tradicije i kulture svoga naroda i kao osoba koja je odmalena utemeljivana u istinu i vaspitavana u duhu kosmopolitizma i čovekoljublja, sve to ne može da shvati i prihvati, te nužno sa puno gorčine i veoma emotivno, buntovno, ali i argumentovano i smelo, stilski neusiljeno i čitljivo progovara o zlu koje se poodavno nastanilo i nikako da napusti ove prostore. I sve s namerom da još jednom obelodani, podseti i pozove pripadnike svoga roda na nezaborav. Da progovori o znanom, a nedovoljno akcentovanom ili neopravdano u stranu potisnutom. O čemernom, do besvesti dirljivom i bolnom. O vekovnom, iznova podgrevanom i besmisleno ponavljanom. O borbi velikih, tlačenju malih i slabih, podaništvu, nemilosrdnoj medijskoj propagandi, neizazvanoj i neosnovanoj mržnji, zlodelima i svireposti. Onome koje je ojadilo brojne pojedince, čitave porodice, naselja i gradove. O nerazumu, kratkovidosti, slepilu. O stradanju svoga naroda. Onih čiji su vapaji bili uzaludni, jer mržnjom zatrovani ne razumeju jezik pravednika. Zato i hrle u ratove nesvesni šta je u stvari on. A Veselin Masleša ga je veoma lepo i tačno definisao: „Rat je negacija čoveka“. On je ono čime agresori potiru sebe i ostavljaju trajnu ljagu na svoj narod i neprimerenu ostavštinu svojim pokolenjima.

Puna nade i vere kakva je samo pravednicima znana i uverena da je Lamartin bio u pravu kada je konstatovao: „Pepeo mrtvih stvorio je domovinu“, ova autorka perom juriša na ono što bi trebalo da bude strano čoveku, i rečju, stihom i brojkom podseća i ukazuje na zlodela i neljudskost Austrijanaca, Nemaca, Bugara, ustaša, NATO zlikovaca i svih mržnjom zadojenih, i poziva na nezaborav Albanske golgote, Kragujevca, Jasenovca, Čakora i sela Velike, Surdulice, Grdeličke klisure, Varvarina, ali i Staroga Gracka, Goraždevca, Pofalića, Dobrovoljačke ulice, Beograda i drugih brojnih stratišta na kojima ostaviše živote nedužni i života željni.

Svesna one Blokove: „Domovina je nalik na svoga sina – čoveka“ ukazuje na likove svojih sunarodnika vrednih večitog pamćenja i zavetuje  da se Ona, ta majka koja nikada ne umire, brani i čašću, i čuva trajnim sećanjem na one koji sebe ugradiše u njene temelje da bi im deca časno i uzdignuta čela koračala u budućnost. Otuda i podsećanje na Gavrila Prinicipa, pradedu svoje dece Stevana Pavlovića, na Kameni cvet Jasenovca, Livanjsko polje, svoj rodni prag u Sarajevu, na stradanje svojih bližnjih, oteto Kosovo. Na vekovne zablude i beg od stvarnosti. Na prihvatanje tuđe „lude igre“ koja malima nikada nije donela ništa dobro i koju nažalost još uvek neki ne mogu da shvate i još bi da je igraju, krijući se iza patriotizma i gubeći iz vida onu Mopasanovu: „Patriotizam je seme ratova“.

A da je razuma i sreće, manje halapljivih i manje usijanih glava, ljudima bi stalno kroz njih prolazila krilatica Samuela Džonsona: „Patriotizam-to je čovekoljublje…“

Knjigom „Zaveštanje mom srpskom rodu“ Gordana Pavlović se uzdiže iznad „stanja stvari“ i poziva pripadnike svoga roda na nezaborav strahota kroz koje je prolazio, na gajenje tolerancije i ljubavi među ljudima i narodima, ali i držanja do sebe i svoje časti, jer kako reče Čehov: „Čast se ne može oduzeti, ona se može samo izgubiti“.

Zato treba slediti, pamtiti i voleti svoje slavne i časne pretke!

Ljubiti čoveka, a voleti sebe!

Voleti i braniti svoje!

Peko Laličić, književnik, član Udruženja književnika Srbije

U Majdanpeku,  21. septembra 2016.

 

Pročitano 598 puta Poslednji put izmenjeno utorak, 15 novembar 2016 09:51

Ostavi komentar

Proverite da li ste uneli sve potrebne informacije gde je naznačeno (*). HTML kod nije dozvoljen.

Prelistavanje.rs Leskovac.biz