Raspisan konkurs za kratku priču "Vukašin Conić"

   LESKOVAC - Porodica književnika Vukašina Conića (1935 - 1980), autora romana Daleki beli putev...

MS udruženje: "Ja imam prava na ljubav i sreću"

LESKOVAC – U leskovačkom Kulturnom centru, sinoć je, povodom Svetskog dana obolelih od multipla sk...

Narodni muzej: Tajne arheoloških depoa

ЛЕСКОВАЦ - У присуству великог броја посетилаца синоћ је у Народном музеју Лесковац отворена изл...

  • Raspisan konkurs za kratku priču "Vukašin Conić"

    utorak, 06 jun 2017 16:12
  • MS udruženje: "Ja imam prava na ljubav i sreću"

    sreda, 31 maj 2017 09:21
  • Narodni muzej: Tajne arheoloških depoa

    sreda, 17 maj 2017 08:57

Mira Đermanović: Kućni prag

sreda, 26 oktobar 2016 06:42 Napisao 

LESKOVAC – Izuzetno duhovita Leskovčanka Mira Đermanović na FB stalno objavljuje veoma zanimljive dogodovštine pisane na leskovačkom dijalektu.

Njen rad predstavljen je u studiji D. Kocića “Leskovački pisci – tragovi i traganja” (Leskovac 2016). 

Mira Đermanović: Kućni prag 

Trgnu se iz san, nešto sam snila, dok se rasanim, polačke da se setim sve. Soba mi vrućka, grejanje ima, samo da si turim jednu kafu i da se sama sas sebe izrazgovaram. 
Pogled mi padnu na kufer, spremen još jučer, samo da ga povučem kad podjem. A rešila sam, ću otidem do moju rodnu kuću, tam negde na jug, tam, kude mi je pupak isečen. 
Skuva si tuj kafu i vrnu se u prošlos'.
Život me doneja u veliki grad. Neje me nikoj pitaja, mogu li, ne mogu li...smem li...umem li da se snadjem. Naši Leskovčani vikav - K'D SE NEŠTO MORA, NEJE TEŠKO. Nemanje me nateralo da vržem ba'čalače i podjem tam, kude ne poznavam nikoga, kude nemam krov nad glavu i nekoga svoga.
K'o da gledam majku kad me ispraćala. Protnu ruku u neki džep, izvadi zgužvane pare i dade mi gi, da mi se nadjev.
U Beograd me avtobus dovezja. Snadjo se nekako, nadjo sobu, nadjo rabotu... Za tolko umeja da se snadjem. Posle dodje i momak, i brak, i deca, sve po red...
U selo sam retko išla, sve nekako nesmo imali vreme. A vuklo me je, ne mogu da reknem da me neje vuklo. Ali, deca ko deca, voliv grad. I svi vatili na svoju stranu. Ja sam ostanula sama, dočekala penziju, i takoj, živim neki život. 
Priodim do jedan orman i uzimam ključ iz fijoku, ključ od moju rodnu kuću. Tam više ne živi nikoj. Svi izmreli. U grudi mi neka guka stoji, moram da vidim tuj kuću. Uzedo ključ i kufer i podjo. 
Kako sam stignula, ni sama ne znajem, raduvala sam se ko dete. Nikad mi posporo neje išja avtobus. Kuća, neje baš do put, uraslo sve u travu, pusto sve. Nema koj da raširi ruke, da me dočeka. Sluze tečiv niz obrazi. Snavednu se i poljubi kućni prag. Onaj guka iz grudi nestade.

Pročitano 248 puta Poslednji put izmenjeno sreda, 26 oktobar 2016 06:45

Ostavi komentar

Proverite da li ste uneli sve potrebne informacije gde je naznačeno (*). HTML kod nije dozvoljen.

Prelistavanje.rs Leskovac.biz