Raspisan konkurs za kratku priču "Vukašin Conić"

   LESKOVAC - Porodica književnika Vukašina Conića (1935 - 1980), autora romana Daleki beli putev...

MS udruženje: "Ja imam prava na ljubav i sreću"

LESKOVAC – U leskovačkom Kulturnom centru, sinoć je, povodom Svetskog dana obolelih od multipla sk...

Narodni muzej: Tajne arheoloških depoa

ЛЕСКОВАЦ - У присуству великог броја посетилаца синоћ је у Народном музеју Лесковац отворена изл...

  • Raspisan konkurs za kratku priču "Vukašin Conić"

    utorak, 06 jun 2017 16:12
  • MS udruženje: "Ja imam prava na ljubav i sreću"

    sreda, 31 maj 2017 09:21
  • Narodni muzej: Tajne arheoloških depoa

    sreda, 17 maj 2017 08:57

Petrica Nana Veselinović i njeno stvaralaštvo

utorak, 25 oktobar 2016 07:17 Napisao 

LESKOVAC - Petrica Nana Veselinović rođena je 10. jula 1944. godine u selu Pridvorica, kod Leskovca. Kao srednjoškolka učestvovala je na brojnim takmičenjima, gde je bila zapažena.

Na republičkom takmičenju, “za najlepšu istinitu priču”, održanom u Nišu, 1958. godine dobila je prvu nagradu, koju joj je uručila pesnikinja Mira Alečković.

Usled porodične tragedije, 2007. godine, u njoj se budi snažan pokretač za odbranu od bola i pokreće je da mu se pisanjem suprostavi. Ponovo, nakon pola veka, latila se pera i pod uticajem žalosti i bola, napisala je i, kao samostalni izdvač, objavila pet romana: “Svejedno ću umreti” (2009), “Svilen konac” (2011), “Uzdah” (2011), “Tajne pustorečkih vrbaka” (2013), “Odbrana od bola” (2015), i zbirku pesama, koje je posvetila svojoj rano preminuloj ćerki, Sunčici-Cici, “Pojačaj moju tišinu”. Živi i radi u Beogradu.

 

HUMKA BEZ SPOMENA  

Iz zbirke „Pojačaj moju tišinu“

(posveta rano preminuloj ćerki, koju je pesnikinja nazvala svojom  himnom života i smrti)

 

Sedela sam kraj humke njene,

jos uvek sveze, bez spomena
i bez ikakvog drugog kamena,
krst je stajao, umesto toga!

Gomila zemlje ilovače,
činila je tuznu piramidu!
Na njoj beše hrpa uvelog cveća
i jedna, upaljena sveća!

Gledam, očajno i razmišljam:

 “Da li taj plamen, na sveći što gori,
duša se zove, za sve ljude ove,
što telom miruju, a dušom počivaju?”

I jos bih nešto htela da znam!?
“Zašto su i mladi tu, zbog čega oni umiru?
Da li su postali, beli Andjeli,

ako jesu, onda, gde su?

Tražim ih pogledom, ništa ne vidim,

osim ogladnelih vrana,

 u ruhu svom crnom, kao što sam i ja…

lete, gaču, ali ne plaču!

A ja, plakala sam tada,

evo; plačem i sada,

dok vam kazujem ovu priču istinitu,

pretočenu u pesmu i stih!

Suznim očima u tren primetih,
na sveći, plamen se gubi, nestaje…
gasne, ostaje  samo trag,

isto, kao i život kod ljudi. 

Skrhana, obamrla, polazim kući,
tamna stakla stavljam na oči,
da se u njima, moja tuga ne vidi
ni suze, verni joj pratioci.

Usput me stigoše sumorna shvatanja
o ljudskom bolu i patnjama,
sve dok se životni krug ne zatvori,
a onda prestaju, sve patnje  boli.

A moj život,  još uvek traje,

u teškoj, životnoj misiji opstanka,

zbog nedovršenih zadataka,

iako je tuga, beskrajno golema!

 

ŽENA

(iz zbirke “Odbrana od bola”)


Svesna je bila svog izgleda, svoje lepote 
ta Žena, u mom kraju zavodnica.
Hodala je graciozno korakom košute,
crna, duga kosa, padala joj je preko lica.

Telo joj beše vitko, noge duge izvajane,
ruke nežne, bele, kao da su od batista,
grudi sazrele, kao u jesen žute dunje,
a koža mekana, kao da je od hermelina.

Oči joj crne, kao dva dragulja oksana,
veđe se izvile, kao morske pijavice.
Zubi beli, kao niska ohridskih bisera,
a osmeh, kao najlepši cvet ljubičice.

Nije se udala, pa ni poroda nije imala,
da u poznim godinama ostane lepa.
Ta gorda prelepa neosvojena Žena,
nenadno zbog bolesti, postade slepa!

Sećala se svoje lepote i mladosti,
da gorko zaplače, često je želela,
i kajala se, zbog propuštene radosti,
ali nažalost, ni suza više nije imala! 

Lice nekada lepo, sada izbrazdano,
od predivnog tela, ljuštura pohabana,
noge drhtave, ruke slabe, iskrivljene,
a koža bez tonusa, sva smežurana!

Tako je brzo, u Ženi nestala Žena,
njene staze životne, trnjem zarasle,
iz njene mladosti, ostala uspomena,
da se seća, dok joj život ne ugasne!

 

KOD VRAČARE…

(odlomak iz roman “Gutala sam zalogaje prašine), pisan na lokalnom, leskovačkom dijalektu)

 

„Iz ove kuće je neko umro“, rekoh Milki.

    „I mene mi takoj izgleda, nesreća! Možda je i taj vračarica tam, u tuj kuću, pošto su komšije. Lelke mene, još ako gu ne najdemo, što ću ja, jadna da rabotim? Pa li,  jutre, da dođujem? A doleško je, baš dobro doleško.( daleko).

     Ne stigoh, da utešim Milku. Utešiće je vračara, koja je, videvši zapregu pošla ka nama.

     Debeljuškasta, vrckava, zakitila lice blagim, gostoljubivim osmehom, reče:

„predkaza mi se da će dođete. More zažmijem, da proverim, da me slučajno ovaj moj sposobnost ne vara, kad ono, ispravno. Ne vara me. Ljudski si vido, i vas dve, i ovej juničke, ubave k’o duleci. Ajmo, ajmo u kuću, da se odmorite i da vrljimo tuj nevolju, zbog koju ste došle“.

Pristavi za kafu, keceljom izduva nos, pa se obrati:

   „Slušam, na koju prvo da gledam?“

   „Samo na mene“, kaza Milka, i poče da iznosi svoju muku. Na kraju reče: „mora da su neke mađije, je l’ da kupi toj,  što je naumija, je l’ da crkne.

   „Ima li još neka muka, je l’ samo taj?“, pita vračara.

   „ Nema, samo taj, al’ i ona mi je mlogo. Najubavo njivče je prodaja, pa rekni mi s’g, da l’ je kasvetan, ( normalan) je l’ ne?!

   Visprena vračara, nagnu se kroz prozor i povika: „ajde dedo, donesi mi onej moje drangulije i onuj travu ispod streju“. Stavi lonac od pet kila da uzavrije voda. Deda, to joj je muž, donese joj rukohvat neke trave pune prašine. Baci je ona u lonac sa uzavrelom vodom. Pitam je: „koja je to trava?“

      „Ne gu znajem po ime, samo gu poznavam, kad gu vidim. Ja i moj deda, svaki dan, od sobajle smo na Rtanj. Tamo gu samo ima“.

      „Čemu služi?“

      „E pa, čula si njojnu priču i muku. S ovaj čaj ima da poprska tija gumeni točkovi.

      „Prvo, nikad se neće izduvav, neće da ispuštav vazduk. Drugo, ni jednu drugu žensku neće da vozi njojan muž u tija kola. Jerbo, danaske ima mlogo žene bez muži, raspuštenice, udavice, a, i onej, što se nesu odavale, pa samo gledav priliku da nađev neko muško. Čuvaj Bože, pravi propast!“ Takoj, Milke, Milka li reče da ti je ime? Uraboti toj, kako sam ti kazala i nemaš brigu. S’g ti neću mlogo naplatim, pedeset banke,prvi put si. A drugi put kad dođeš, će doneseš jednu crnu kokošku i deset jajca što je ona snela. Toj će ti pa najviše pomogne. Će si kupiš drugo njivče, a možda i toj baš tvoje, što ga je tvoj muž prodaja. Ajd, uzdravje s’g!“

      Gledam, slušam i, ne verujem ni očima ni ušima, čime se ova žena služi, da bi došla do novca. A, jasno mi je, kako je, i od čega podignuta njena kuća, palata.

      Prevrće Milka po svojoj torbi, traži pare. Taman posla, da ne plati ženi uslugu, to nije pošteno. No, ja joj oduze torbu, ne dam pedeset banki. Pronađoh dve, pružam joj i kažem: „ dve banke, za dve kafe što smo popile. Za sada je dovoljno. Kad ti donese crnu kokošku i deset njenih jaja, moraćeš ti da platiš onoliko, koliko je i na pijaci! Povlačim Milku za ruku da idemo, a vračara koliko glasa ima, dere se: dedo, dedo, a be dedo, kude si pa ti s’g zakasaja kad te ne mog odvikam, neće da mi plativ! Nadzrni bre dedo, od negde, slošilo mi se, eve, samo što ne padnem u nesves“. A dede nema, iskoristio trenutak njene nepažnje, pa uhvatio negde skitnju, a žena mu, će pada u nesves, hahaha...

    Upregosmo junice, krenusmo. Kad, slučaj radi svoj posao. Opet mlekadžija. Sretosmo se na samoj kapiji, njen sin. Pita nas: „zavšiste li rabotu?“ Milka ćuti, ja odgovaram: „ nismo sve. Ostalo nam je još samo, da vas prijavimo miliciji. Vi ste varalice, i ti, i tvoja majka! Sipaš li vodu u mleko, ili mleko u vodu, a?“

    Nije se odvažio sada, kao pri prvom susretu, dok je hvalio vračaru, zatajivši da mu je majka. Ćutke, nasloni bicikl na ogradu, ne prozbori, ama, ni jednu reč. Valjda ga je bilo sramota, postideo se!

    „Ma, kuku mene, odocnimo se“, kaže mi Milka, usput. Još ako svrćaš u miliciju, ali, nemoj molim te, će mi, možda, pa zatreba žena. Neje red da gu sag galatim(vređam).

Ajmo si pravo dom, ega će (valjda), stignemo  pre nego Sofronija. Da znaje da sam bila kude vračaricu, utepaja bi me. Nemoj , molim te da me izdaš, na nikoga ne pričaj.“

 

Odlomak iz romana „Tajne pustorečkih vrbaka“

  

„Neću da se udam za tebe jer te ne volim i stariji si od mene deset godina“,rekla je šesnaestogodišnja Rada mladom udovcu Ljubomiru Ivkoviću.

„Šta bi tek rekla da zna da su dvogodišnja Ratka i šestomesečni Mihajlo moja deca“,pomislio je Ljubomir. „Neću o tome da razmišljam ionako sam dovoljno ojađen. Da je sreća, njihova majka se ne bi tako naprasno razbolela i, nažalost, svo nas troje ostavila.A ja, eto, moram sada da tražim sebi drugu ženu i njima „majku“, razmišljao je mladi udovac dok je Radmila sa svojim ocem Arsom i braćom bez predaha okopavala kukuruz kod njegovih roditelja za nadnicu. U to vreme, 1941 godine, pod naletom i pretnjom Šiptara behu izbegli  sa Kosova i Metohije...

Jedne junske noći, iz dubokog sna probudi ih komšija Sulejman, zvani Sulja:

,,Noćas morate da napustite Metohiju pre nego što svane. Moj sin Ajdar sa svojim pobratimom Fehimom ispratiće vas do Bujanovca“, reče im stari Sulja dok je sa svojom ženom Nazirom  stajao ispred Arsinog kućnog praga. Zatim pozva Ajdara i na šiptarskom mu reče:

„Ajdar tako ti Bog da ih odvedeš do Bujanovca. Pokušaj da izbegneš Fehima. On se nameračio na Radu, ne verujem da će je pustiti da ode, dok ne zadovolji svoje strasti. Posle će je pustiti Bogu na milost i nemilost. Nemoj to da dozvoliš. Bili su nam dobre komšije. Prevedi ih preko Drima. Tamo je najteže. Od silnih kiša nadošla je velika količina vode, a splavari su „naši“. Dao sam im svoju Besu za bezbednost do Bujanovca. U ime Alaha sada je ti daj svome ocu. Odvedi ih do tamo“ , reče sinu zamahnuvši rukom kroz prazan prostor.

„Besa!“, kratko reče Ajdar i poljubi očevu ruku.

Arsa i žena mu Mileva razumeli su šiptarski jezik, ali nikada to nisu pokazivali, niti su se njime služili. Sada, pošto je Besa stupila na snagu, bili su sigurni da će sa Ajdarom biti bezbedni. Živeći među njima saznali su o njihovoj veri osnovne stvari. Znali su da obećana „Besa“ ima veliki značaj. Ali, to saznanje ih nije poštedelo. Morali su da napuste svoje ognjište i krenu u izbeglištvo. U suprotnom, izgubili bi šestoro svoje dece i dvadesetdvoje unučadi.

Uroš beše najstariji sin, oženjen, i on sa šestoro dece. Stojadin sa sedmoro, Radomir troje i najmlađi, Stanojko, šestoro male dece. Borka, Radina neudata starija sestra, beše isprošena u susedno selo. Svadbe zakazane za dve nedelje, nažalost, neće biti. Samo dan ranije, pre njihovog izbegličkog puta Borka ostade bez svog dragog. U toku noći Šiptari ga ubiše i baciše u reku  Beli Drim.

Bez obzira na imovinu, da bi spasli žive glave moraće da napuste svoju kuću.Na brzinu počeše sa spremanjem za iznenadno putovanje. Majka Mileva najpre pakuje hranu u torbe. Tvrdi ovčiji sir, suvo meso, hleb i vodu, sve zajedno zamotava u krpe. Svako od odraslih nosiće po jednu torbu, satkane od kozije dlake. Otac Arsa glava porodice razmišlja o dugom putovanju, o deci, o njihovom spavanju. Slaže ćebad i vunene čerge (ćilime) na gomilu. Veže ih konopcem kako bi breme lakše nosio. Još ne behu spakovali sve što im je trebalo, a na vratima se ponovo pojavi Sulejman i zapovedničkim tonom viknu:

„Pokret! Pokret, eno Ajdar vas pred kapijom već čeka!“

A onda priđe mu Radomir, sin, drugi po redu. Iz njihovog razgovora moglo se videti, a ne i čuti, Radomirovo šaputanje i Suljino klimanje glavom. Posle kraćeg dogovora Radomir ga napusti, a sagovornik ponovi:

„’Ajmo, pokret, brže, brže!“

„A stoka?“, pita Mileva.

„Stoka ostaje nama! Budite zahvalni što će vas moj sin spasti sigurne smrti i što nećete pešačiti. On će vas konjskom  zapregom odvesti do Bujanovca“, odgovori Sulja.

Pozva sina da uđe u Arsinu kuću, koja već izgledaše  jadno, sablasno. Sada, Sulja ne klima glavom, već glasno pred svima pita sina:

„Ajdar? Bivši naš komšija Radomir, hteo bi da sa svojom ženom i decom ostane još neko vreme. Ako mu dozvoliš, on bi pokušao da proda nešto od stoke.

„Babo moj, što se mene tiče neće biti nikakvih problema, al' mu ne bih savetovao.Ne mogu da mu garantujem slobodu, osim da stalno budem uz njega. Ali, mislim da je to nemoguće. Ipak neka sam odluči, na svoju odgovornost. Ja nemam ništa protiv njegovog ostanka i oko prodaje njegove stoke. Ali kome će je prodati? Ko  će mu dati novac, ako može da je uzme i bez njega“, bio je Ajdar jasan.

Radomir je čuo i razumeo Ajdareve reči. Budući da se sve vreme družio sa Šiptarima, ipak bez mnogo premišljanja odluči da ostane. On je sve njih od kojih mu je sada pretila opasnost kako je rekao Ajdar nazivao svojim drugovima. Voleo ih je i verovao im je. Bez imalo sumnje u njihovu odanost saopšti roditeljima da će ostati  u Netecu (selo kod Đakovice), ali ne duže od mesec dana. Mileva i Arsa nisu tako mislili. Već godina dana ima kako su njih dvoje uočili da se komšijski odnosi između Srba i Šiptara menjaju, zaoštravaju, a njihov sin je sada nesvesno stavio sebe u procep. Zbog njegove odluke majka Mileva se osećala užasno. Zamišljala ga je u strašnim situacijama. Gledala ga je, u svojim mislima, kako ga „drugovi“ muče i on umire. Samo je trebalo da cikne, da ispusti onaj poznati, majčinski, bolan krik kad joj dete nestaje, kad je Sulejman pozva. Saopšti joj da što pre napuste kuću, jer za pola sata „njihova“ banda ulazi u selo, sprovodi „čistku“, a srpske kuće pali. Mileva, istog trenutka od straha proguta sve te surove misli koje su proizvodile sliku smrti Radomirove. Za razmišljanje više vremena nije nije bilo.

Nastade komešanje. Žene plaču, deca još uvek pospana. Trljaju sanjive oči gurajući se u skute svojih majki. Stari Arsa ljubi zidove unutar kuće, a suze mu liju niz obraze. Izađoše iz nje. Dok Arsa ljubi kućni prag oglasi se pas, šarplaninac. Zavijajući kao kurjak dotrča kod svoga gazde. Po mračnom dvorištu vide se samo bele guske i patke. Šetaju, gegajući se po gustoj noći, a od njihovog belog perja Arsi se pričinjava da Šiptari sa svojim fesovima na glavama puze po njegovom dvorištu. Plaču Nikolići  i njihove  životinje za  njima, za svojim gazdama. Krave vezane u štali  tužno muču. Oko dvesta ovaca uznemireno bleji. Bar jedna trećina stada čekala je na mužu,  koja će im olakšati vime od nadošlog mleka.

„Kakva tuga, kakva nesreća, kakav prizor i sramota!“, vikala je uplakana Mileva napuštajući kuću i okućinu. Arsa ljubi širom otvorenu kapiju i govori joj kao da je živa, kao da će ga razumeti:

„Zbogom, čuvaru moje kuće, okućine i dvorišta. Zbogom kućo i okućino moja. Ako ikada budem mogao vratiću se. Do tada čuvaće vas naš verni Šarov, nadam se. Njegova je sreća to što nije Srbin. On će isto kao što je nama i nekom drugom  biti veran, ako bude milostiv prema njemu. Naš Šarov nije nacionalista.On ne zna ko je Srbin , a ko nije. Ne brinem mnogo za njega, preživeće on. A ti, sinko Radomire, potrudi se da što pre odeš odavde. Došlo neko zlo vreme, da čovek ne može ni sebi da veruje, a ne nekom drugom“, upozori otac sina.

Tako se jedna od najvećih i najpoznatijih porodica na prostoru Kosova i Metohije, 1941 godine oprostila od svoga Radomira i od svega što je imala pokretnog i nepokretnog u selu Netec kod Đakovice.

Upregao Ajdar svog Dorata i samo decu i stvari smesti u kola sa gumenim točkovima. Odrasli idu uporedo pešice. Nakon dva sata stigoše do reke Beli Drim. On nabujao, korito se potpuno ispunilo. Nesrećne putnike poče hvatati nekakva jeza, naročito  Borku. Njen verenik je koliko juče bio živ, a sinoć ubijen i bačen u istu reku. Pojavi se skeledžija Rašid i na siptarskom se obrati Ajdaru. Posle nekoliko uzajamno  izmenjenih rečenica primi sve putnike. Majke i očevi drže decu u naručja. Tiskaju se jedno uz drugo, svi vidno preplašeni, osim Borke.Ona kao da je čekala svoj trenutak. Ne plaši se mutnog Drima. Zagledala se u svetlucavu vodu i nagla se nad njom. Skeledžija zausti da je opomene, ali beše kasno. Borka je već bila u vodi. Skočila je u mutno, duboko korito nabujale reke u potrazi za svojim verenikom.

 

 

Pročitano 299 puta

Ostavi komentar

Proverite da li ste uneli sve potrebne informacije gde je naznačeno (*). HTML kod nije dozvoljen.

Prelistavanje.rs Leskovac.biz