Slem - Nikola Milićević, novinar: Miodrag Veličković, izlaganje

ЛЕСКОВАЦ - (PanoramaPress.016) - Никола Милићевић, познати лесковачки новинар, главни уредник Нове...

Slem: Dragan Radović o Slobodanu Kostiću Kosti

ЛЕСКОВАЦ – (PanoramaPress.016) - Драган Радовић, познати лесковачки песник, књижевни критичар, есе...

Saša Z. Stanković: Dobročinstvo porodice Koste Ilića Mumdžije

ВЛАСОТИНЦЕ - (PanoramaPress.016) - Саша З. Станковић, професор Власотиначке гимназије, познати пис...

  • Slem - Nikola Milićević, novinar: Miodrag Veličković, izlaganje

    sreda, 22 novembar 2017 13:59
  • Slem: Dragan Radović o Slobodanu Kostiću Kosti

    sreda, 22 novembar 2017 11:18
  • Saša Z. Stanković: Dobročinstvo porodice Koste Ilića Mumdžije

    sreda, 22 novembar 2017 11:12

Gorica Stanković: "Kamen", treća zbirka

ponedeljak, 24 oktobar 2016 09:13 Napisao 

LESKOVAC – Gorica Stanković, jedna od najtalentovanijih leskovačkih pesnikinja, autor je nove pesničke zbirke „Kamen“. Recenzent je Tamara Stojanović, profesor književnost i pisac, a pogovor je napisao Danilo Kocić, profesor, publicista i novinar.

Dizajn korica i prelom uradio je Dejan Ristić, dipl. inženjer i pesnik, a omot i ilustracija delo je Alehanda M. Art.

Rad Gorice Stanković opširno je predstavljen u dvotomnoj studiji D. Kocića „Leskovački pisci – tragovi i traganja“ (Leskovac 2015, 2016)

Evo pogovora zbirke:

Gorica Stanković – pesnikinja sete i ljubavi

 

Pesma

obojena u sivo

postade kamen

(Gorica Stanković: „Tajna“)

 

Veoma talentovana leskovačka pesnikinja Gorica Stanković već prvom zbirkom pesama „Sama“ (2013) privukla je pažnju javnosti, a drugom, „Mesečeva tajna“ (2014) potvrdila je ne samo da vlada tehnikom pisanja, nego i da poseduje izuzetan dar da u slikama prepunih boja podari čitaocima svoj raznovrsni, bogati pesnički svet.

Nova, treća zbirka Gorice Stanković simboličnom naziva „Kamen“ samo je, u stvari, potvrdila ono što smo o njenom pevanju odavno znali, ali je uz ranije izrečene više nego zaslužene ocene književne kritike, pokazala da je horizont njenog poimanja savremenog pesništva mnogo širi i shvatanje poezije kao „umetnosti reči“ i najsloženijih ljudskih izraza deo njene svakodnevne zbilje.

Zbirka ima, moglo bi se reći, srećno izabrani naslov „Kamen“. Ta naizgled jednostavna reč, ima višeslojno metaforičko značenje, a autorka ga razotkriva početkom same pesme „Kemen“:

 

Tražeći put za bekstvo

hodala je strnjikom

i garavila stopala.

Na kraju puta,

gde je bilo jezero,

zaslepio je sjaj kamena

koga je brusila mesečina.

 

Već prvi stih ove vrlo slikovite pesme („tražeći put za bekstvo“) razotkriva stanje u kome se zbiva ljudska drama, a tu sliku nastavila je opisom puta i stanjem njenoga orobljenog tela. Na kraju te velike pesničke, ljudske drame, sledi spasnosna slika jezera, sjaj kamena „koga je brusila mesečina“. Taj poslednji strih prve strofe je više od običnog pesničkog govora, jer se igrom odabranih reči pokazuje duh neotkrivenih tajni i moć pesničkog govora. Jezero, kamen i mesečina su tri velika simbola koji najavljuju ono što će uslediti – slikovnica reči kojom mogu da se podiče samo odabrani pesnici:

 

Kamen

još uvek postoji

i sija još više.

Svi mu se dive,

a ne znaju

da je neko

na tom kamenu

ispisao ljubav

i oslikao dušu.

 

Poenta, ali i lepota čitave pesme, koja ima izvanrednu dramaturgiju, u završnom je stihu koji opisuje ljudsku želju da se voli u duši kao još uvek velikoj ljudskoj tajni.

Kamen u naslovima pesama („Dva kamena“ i „Kamen i kremen“) takođe imaju jasno simboliku i nedvosmislenu misaonu pesničku poruku. U prvoj („Dva kamena“) „rasula su beznađe“ i njih, zaključuje pesnikinja, „možda će ih neko naći/ u prašini i tišini“. U drugoj, pesnikinja kazuje: „Suđeno mi/ da budem poslušnica“ i zaključuje stihovima koji bude nadu „što vodi ka svetlosti“.

Pesnikinja „prkosima seče mržnju“, jer „čeka vreme“ i „kamen za predah traži“ („Beg“). Kod nje „plahovita narav/ hoće da pobedi stvarnost“ i zaključuje: “Ostavljam tragove/ kao ispovesti“ („Ispovest“).

(Ne)svesna svoga pesničkog talenta daruje čitaocima neponovljivu sliku: „Uzalud rasipam misli/ i uzalud moje samovanje ćuti“ („Med i led“), jer, nastavlja u toj pesmi „dok novo jutro/ bojom nešto sluti“. Za nju je „sudbina varalica“ i daje odgovor: „Pruži ti se/ a onda se od tebe sklanja.“

U pesmi „Nada“, prepunoj prelepih slika, koje prate ljudsko pamtilište, zapisuje: „U ćutnji dve senke,/ gde se odavno sanjaju snovi/ gradim novi svet.“

Originalnim stilom i talentom „umovanja reči“, pesnikinja katkad („Bekstvo“) ispeva bolno stanje svoga dana: „Raznizana/ ko niska bisera/ praznim dlanovima/ skrivam lice.“ Taj turobni odsaj života iskazan je i u pesmi „Strah“: „Plašim se/ da zvezde/ ne ugase sunce.“ Ta strana ovovremenskog trajanja dopevana je i stihovima: “Plašim se/ da jednoga dana/ iz mene ne progovori/ tama.“

Tom krugu razastrate melanholije treba svakako pridodati stihove iz pesme „Trag“: „Ulice će zaboraviti korake./ Samo će ostati trag/ uspavanih pesama/ u proživenom krugu.“

Pesnikinja otkriva tajnu svoga govora („Osmeh za pesmu“): „Pišem metafore/ srcem koje ognjem gori.“ I odgovara: “Tražim livadu/ da sletim i pokrijem se nebom.“ I na kraju dodaje: Ne treba meni ništa/ samo osmeh na poklon/ da lepšu pesmu napišem.“

Evo opet kamena kao metafore nepokora („Tajna“): “Pesma/ obojena u sivo/ postade kamen.“ Šta, u stvari, pesnikinja želi razotoriva stihovima („Aveti“): „A ja, samo hoću/ ispod probuđenog neba/ da pevam/ i slušam poj ptica./ Da vreme izgubi pamćenje/ a istina raširi dlanove.“ Za nju kao da se nižu dani tuge opet u znaku kamena („Vredi li“): „Potrošeni snovi/ iz ništavila traže utočište./ Čuva se smirenost,/ pišu refreni,/ crta osmeh,/ i vuče kamen/ samo da bi ostao čovek./ Vredi li?“ Slika sumorja kao da pesnikinju stalno prati („Čovek“): „U moralnom ništavilu/ ni kiša ne pada/ kao pre.“

Ređaju se nove slike koje su na najboljem tragu savremenog srpskog pesništva („Traganje“): „U traganju/ bez putokaza/ tražim osmeh/ u ulici koja samuje/ da ostavim trag.“ Pesnikinja zna („Korak“) da dopriča svoj san: Ispred zamagljenog ogledala/ ogrubelim rukama/ vezujem želje.” Tada dopisuje: „Težak je korak/ u tesnim cipelama.“

U pesmi „Procvetaće reči“ poručuje: „Pišem.../ A kada posivim/ iz mojih tragova/ neko će brati/ procvetale reči.“ Ova više nego talentovana leskovačka pesnikinja, daje sliku ovovremenskog dana („Siromašni pesnik“): „To je taj/ siromašni pesnik/ iz koga plače vetar./ Pokriven čežnjom/ velikom ko cvetna livada.“ Za pesnikinju („Java i san“): Polomljeni januar/ podelio dan na pola.“ Ona u pesmi („Mastilo“) zapisuje: „Koračam/ pretvorena u šapat./ U očima nosim dva žara./ Udišem jug./ Sunce se ponekad/ naljuti na mene/ i pogasi sva svetla./ Tera me da zaplačem/ na mesečini./ Ali ja ne plačem./ Prosipam mastilo/ da oćutim/ još jednu ćutnju.“ U toj istoj pesmi dopisuje možda najbolje stihove ove prelepe pesničke knjige: „U snovima crtam ptice/ na trepavici gradim gnezdo./ Ne gasite mi sunce./ Hoću da vidim/ gde čekanje nestaje.”

U „Tišini“ šalje poruku: „Mogla bih ti pričati još.../ Moram da idem/ čeka me tišina.“ Pita se u neprobolu („Uzdah“): „Postajem zaćutala pesma/ i pitam se zašto tuga cveta.“ Onda, gotovo u jednom dahu peva („Znam ja“) šta je smisao ljudskih snova: „Znam ja,/ sve tajne/ nemirnih vetrova/ upletene u tvojoj kosi.“

Ljubav, ta tako poželjna ljudska misao, u pesmi „Da ćutimo“ ima svoju jasnu poruku: „Hajde da ćutimo,/ i rodimo se u pesmi/ u kojoj ćemo se voleti.“ Tu smisao ljudskih želja pesnikinja dovoljno slikovito opeva u pesmi „Opomena“: „Neko je nekom/ bacio osmeh u naručje/ da procveta nada.“

Gorica Stanković opet bira prave reči („Da zauvek zaćutim“) da opiše stanje svoje neiskazane tišine: „I noćas će seta/ raspremiti postelju./ Tamne kiše/ kvasiće snove/ a ja ću suzama/ umivati dan./ Uzdahnuće dan/ u korenu samoće/ i sve želje/ pretvoriće u kamen.“

Pesnikinju stalno prati raspoloženje između bezdna i nade, suza i ljubavi, izneverenih očekivanja i obećanja. Tako u pesmi „Nemiri“ poručuje: Lažna pomirenja/ razaraju zore./ Pevam/ a pesma putuje/ u prolećne postelje.“

Stalna pesnička tema o (ne)ostvarenim ljubavima prisutna je i kod Gorice Stanković. Slikovito se to najbolje vidi u pesmi „Ljubav“: Izgovorila bih te u rečima/ ispevala u pesmi,/ živela u stvarnosti,/ a ja ćutim, ne znam/ kako da započnem ljubav.“ Gotovo istovetna pesnička slika jasno se rasprostire i u kratkoj, lepoj pesmi „Stanište“: „Sreli smo se/ na istom putu/  a našli u osmehu./ Prepoznah te/ po toplini./ Progovorismo nemuštim jezikom./ Pogledi se rascvetaše./ Nastanih se u tvome oku/ da ne zalutam./ Znam da će proleće/ svojim treptajem/ svilenu postelju da izveze.“

Opet u pesmi kao metafore, ali i kao slike za večito trajanje, evo kamena („Krugovi“): „Za tebe ja sam kamen/ koji baciš u vodu/ da pravi krugove./ Stisneš me u pesnicu/ toliko jako/ da poželim da pobegnem/ i preteknem ptice.“

Pesnikinja u „Nedovršenoj priči“ traži zaključana vrata: „Znam sve zaglavljene reči/ ispod kamena/ i duše koje/ lome snove./ U nedovršenoj priči/ jedna molitva tinja./ Mesec okačen o prozor/ uzdahom popunjava prazninu/ da ljubav ne iscuri.“ Po motivima i porukama vrlo je zanimljiva pesma „Pod konac“: „Ali šta vredi sređeno/ kad su daleko nečiji koraci.“ Svojom jasnom pesničkom slikom ljubavi izdvaja se i pesma (Da nije tebe“): „Da nije tebe,/ senke bi se mimoišle/ nikad dodirnule./ Da nije tebe,/ ni mene ne bi bilo/ zarobljene između/ dva uzdaha.“

Originalnošću i odabirom reči izdvaja se i prelepa pesma „Ne slikaj me slikaru“: „Ne slikaj me slikaru!/ Biću tvoja nedovršena slika/ a ti moja neuspela pesma.“ Tom odabiru pesnički reči izdvaja se i pesma „Senke“: „Ja, bosonoga,/ na kamenom jastuku/ ispijam mesec.“

Pesnički venac u kome dominiraju seta i ljubav, nemiri i nadanja, Gorica Stanković, koja je već uveliko osvojila srca zaljubljenika u izbrušeni pesnički okvir svojestven samo najboljima i najdarovitijim stvaraocima, završava pesmom „Ona“:

 

Igra se željama

i bisernim suzama.

Uzdiše srećom

ostavljajući otisak molitve.

Ona se ne traži samo se desi.

(možda trenutno spava)

 

Čitajući ovu više nego uspelu pesničku darovnicu reči, mogli bismo da zaključimo: Gorica Stanković uveliko je prevazišla zavičajni pesnički okvir i pridružila se malobrojnim, veoma talentovanim srpskim stvaraocima najnovijeg pesničkog glasa.

Danilo Kocić

 

 

 

Pročitano 335 puta Poslednji put izmenjeno ponedeljak, 24 oktobar 2016 09:18

Ostavi komentar

Proverite da li ste uneli sve potrebne informacije gde je naznačeno (*). HTML kod nije dozvoljen.

Prelistavanje.rs Leskovac.biz