Slem - Nikola Milićević, novinar: Miodrag Veličković, izlaganje

ЛЕСКОВАЦ - (PanoramaPress.016) - Никола Милићевић, познати лесковачки новинар, главни уредник Нове...

Slem: Dragan Radović o Slobodanu Kostiću Kosti

ЛЕСКОВАЦ – (PanoramaPress.016) - Драган Радовић, познати лесковачки песник, књижевни критичар, есе...

Saša Z. Stanković: Dobročinstvo porodice Koste Ilića Mumdžije

ВЛАСОТИНЦЕ - (PanoramaPress.016) - Саша З. Станковић, професор Власотиначке гимназије, познати пис...

  • Slem - Nikola Milićević, novinar: Miodrag Veličković, izlaganje

    sreda, 22 novembar 2017 13:59
  • Slem: Dragan Radović o Slobodanu Kostiću Kosti

    sreda, 22 novembar 2017 11:18
  • Saša Z. Stanković: Dobročinstvo porodice Koste Ilića Mumdžije

    sreda, 22 novembar 2017 11:12

Slem: Dragan Radović o Slobodanu Kostiću Kosti Istaknut

sreda, 22 novembar 2017 11:18 Napisao 

ЛЕСКОВАЦ – (PanoramaPress.016) - Драган Радовић, познати лесковачки песник, књижевни критичар, есејист, уредник часописа Наше стварање, говорио је на „Слему“ (Лесковачка сатирична мућкалица), о Слободану Костићу Кости, једном од најталентованијих и најдуховитијих писаца Лесковца.

Ево његовог комплетног излагања, које је изазвало велико интересовање и показало сву умешност Драгана Радовића, који је завршио светску књижевност на Београдском универзитету.

ДРАГАН РАДОВИЋ О СЛОБОДАНУ КОСТИЋУ – КОСТИ

 Баш зато што има релаксирајућу моћ, што се пробраним средствима свакидашњег обраћа широким слојевима рецепцијената, хумор се често и неоправдано ставља на маргине уметничког стваpaлаштва, а хумористи сврставају у забављаче, у ствараоце другог реда,  у оне који су кадри да засмеју, забаве и кажу онима оно што обични не могу и не смеју. Срећом, бисоцијативно мишљење на коме, како указује Артур Кеслер, почива хумор, у основи је свеколиког стваралаштва. На таквом мишљењу почива смех, а смех је психосоматска особеност једино људских бића. Зато није случајно што је комика од антике до данас чест предмет филозофских и уметничко-теоријских студија, расправа и тумачења. Готово да нема филозофа, од Аристотела до Бергсона, од Платона до Пропа, Гадамера, Хегела и Крочеа, да није понудио своје виђење овог облика човековог исказивања. Ниједна област људског духа нема више неуспелих објашњења, нити има богатији, до нијанси прецизиран вокабулар  којим се користи комика. Нема оног ко није  чуо за сатиру, иронију, шалу, сарказам, цинизам, бурлеску, козерију, каламбур, виц, гег... Многе су уметничке форме резервисане искључиво за хумор. Поменимо само комедију, водвиљ, анегдоту, афоризам, карикатуру, скерцо, хумореску... Иако незаобилазан предмет филозофа, психолога, социолога, теоретичара уметности, естетичара и медицинара; сам хумор до сада није добио право одређење па се можемо сложити са Крочеом који шалозбиљно констатује да су сва одређења смеха добра јер су сва на свој начин смешна.

Нема уметности у којој смех није издејствовао простор за себе. Смех је пратвар човекова; одувек постоји, настаје свуда, увек је од користи и на све се прима... Хумор је друга страна медаље, изврнута рукавица, балон који, у души напетој до пуцања, пуфне, прасне или пусти ваздух кроз неки невидљив, ненадани вентил; ту напетост сплашњава, а пуцањ се, уместо у болну, заглушујућу и непријатну експлозију, преобраћа у «ништа», или «тек нешто» што изазива блажени смех, кикот или грохот... Има и пуцњева из празних балона, а то је исто као претходно, само мало  много другачије.

Смех почива на свему оном што се чулима да обујмити. Међутим, само чула нису довољна за хумор -  ни да га перципирају, ни да га искажу. Хумор обитава у духу. Зато су хумористи, готово без разлике виспрени, продуховљени; брзог су рефлекса, дубоке мисли, радознали, рафинирани, мудри... Глуп човек не може бити духовит. Хумор је духовни простор мудрих, ма колико мудром човеку да није до смеха.

Српски књижевни простор је имао изузетно духовите и виспрене креативце који  су оставила за собом странице и странице ведре, релаксирајуће и промишљене литературе достојне поштовања и памћења, литературе коју време није прегазило. У такве свакако убрајамо Стерију, Домановића, Сремца, Нушића, К. Трифковића, Винавера, Ћопића, Кочића, Д. Радовића, А. Поповића, Д. Ковачевића, Б. Црнечевићћ, као и плејаду стваралаца окупљених око «Ошишаног јежа».

«Ошишани јеж» пуних осам деценија окупља хумористе, сатиричаре, афористичаре, писце епиграма, хуморески, песама и прича из свих крајева нашег духовног простора. Своје место међу њима нашли су и Лесковчани. Жак Конфино међу првима, па Добривоје Каписазовић, карикатуриста Миодраг Величковић, а од млађих Зоран Ракић и Мија Кулић....Међутим, једино је Слободан Костић постао «Јежев» стални сарадник и своју, другарску, лесковачку «новинску» продукцију оличену у «Баџиним новинама» преселио  у престоницу и понудио је широј публици. Овај писац је  код овог издавача, објавио две књиге.

На литерарним остварењима Слободана Костића могу се испробати сва, или готово сва мудровања названа теорије, естетике или историје смеха, почев од Платона, Аристотела и Цицерона у антици, Макијавелија и Пјетра Аретина у ренесанси, потом Канта и Хегела, Бергсона, Хартмана, Шарла Лалоа, Јонеска, Артура Кеслера, да поменемо само неколико најпознатијих. Хумор је значајан психолошки феномен коме је Сигмунд Фројд посветио значајну пажњу. Упрошћено речено, он суштину хумора види у дихотомији између нелагоде и осећања надмоћи. У том смислу, Фројд, као и већина теоретичара хумора, прави разлику између хумора, комике и досетке. Хумор припада ономе који ствара и опажа (свест, надсвест), комика припада ономе који се описује, који делује, углавном несвесно, механички, а досетка припада простору међусвести. Они који познају Слободана Костића знају да је за њега свако појављивање у јавности, сваки ход ка „великом“ за њега нелагода. Он се стиди да се појављује, да се исказује. И чини се да није тог стида, да није потребе да надвлада „срамоту“ , не би било Костиног хумора. Да је Коста „алав“ на славу, био би намргођен и намрштен, озбиљан, ситничав и срачунат – онако суморан каква је атмосфера у неким од његових најбољих прича.

Ствараоци попут Слободана Костића служе овом свету да се кроз њихов дух, као кроз какву чаробну призму, преламају запрљани спектри наше дифузне светлости, светлости која из сенке (хлада) наше стварности, преломљена – иза Костине призме - заблиста другачија, бистрије и чистије. Може се тај дух упоредити и са дуплим, смешним огледалима (које смо некад на периферијским вашарима виђали), на којима, дезоријентисани, препознајемо своје увећане или умањене, подебљане или истањене – у сваком случају искривљене и извитоперене - црте наше лепоте. То што се на огледалу Костићевог ока заустави и кроз његову светлосну и светлећу радионицу прозрачи, дело је проницљивог духа и плод је ретког дара.

Слободан Костић је био, најпре, ведар и виспрен човек, а затим све остало: сликар и карикатуриста,  цртач и краснописац, песник и приповедач. Он није желео да прави каријеру никакве врсте. Он као да је морао да се бави хумором. Захваљујући незамагљенм погледу, он у свакидашњем, одмах уочава повод за „смешно“. То, затим, ставља у „хуморне“ модлице и спрема слаткише који годе нашој сујети, нашем надменом духу. Међутим, ови слаткиши, у последњем залогају имају горак укус наших устајалих, непроветрених, упаучалих лењости, инертности, крутости, бахатости – наше ружноће.

Само четири века након Дон Кихота, пикара, витеза и, уз Достојевсковог кнеза Мишкина, идеала доброте, јавио се Драгутин Хаџи Тодоровић - Гуте Ђубре, лопов, лажов, преварант и  шарлатан по нашој мери. Смутно, ратно време омогућило је да се појаве кварни, а виспрени Костићеви јунаци. «Случај» Гуте Ђубре је само повод да се, кроз бочне приче о сапутницима и саучесницима у преварама, роман претвори у галерију пуну смутљивих типова, превараната, својеглаваца, «ориђинала», у повест пуну кратких, духовитих, бритких епизода. У Костића нема тешких речи, нема грубог, карикатуралног израза, нема оног опорог, опаког, циничног гнева. Зато што не пише с тезом, што не исмева већ засмева, његов хумор не указује на мане и слабости људске и друштвене. Напротив, његов хумор почива на тим манама. Основа Костићеве хуморности лежи у завидној проницљивости, у нерву који лови ситне мане, у бисоцијативној мисли која региструје и артикулише неприхватљиве супротности. Све то овај писац претвара у пријатне, пријемчиве, врцаве опаске од којих је ведрије у души и бистрије у глави. Скврчен, ситносопственички, шићарски нерв српског провинцијалца  Костић ставља између два широм отворена прозора ведрине не би ли се пространство тог духа проветрило, не би ли са са њега скинуо прах ситничавог, испразног, собом задовољног. Иако подвргнути порузи и смеху, Костићеви јунаци, ти и такви комични, мали људи, ти Швејкови нашег поднебља, војници Чонкини заборављени на нашем стратишту, у суштини су преварени преваранти, опљачкани лопови, поражени победници. Сликани са симпатијама, Костићеви јунаци су пуни шарма, инвентивни су, окренути животу. Као и већина комедијаната и спадала, они су тобож наивни, слепи путници у возовима за срећу.

У свом стваралачком вјерују Слободан Костић има дискретну кафкијанску ноту, некакав облак чија сива сенка не да његовим ликовима да буду срећни, да буду радосни, као што би се, на основу полета са којим иду у «походе», очекивало. Те апсурдне, суморне, на моменте нихилистичке «флеке» на душама и  у поступцима јунака, Костићева продуховљена, инвентивна стваралачка «медицина» претвара у чист полет и подстрек. Тај узлет над суморним, то скретање са путева безизлаза, даје лековита својства овом хумору. Оно прљаво и подло у карактеру ових јунака не почива на злоћи, не слади се недаћама. У Костићевих јунака је, као у дечјим причама, све подељено на добро и лоше. И док у дечјој литературе добро побеђује, овде се  лоше претвара у добро, а ситна корист јунакова у лажну, али лековиту победу.

Овде нема карикатуралних ликова, нема предимензионираног и гротескног. Овде су пренаглашене једино димензије лакоће и воље са којима се савладавају наизглед несавладиве, а у суштини никакве препреке. Наивни, добронамерни, прости јунаци из народа уплићу се у околности које је створило најпре време рата, потом време тоталитарног режима, па легендарно време самоуправно. Костић ова  времена посматра кроз обрнути дурбин,  кроз ружичаста сочива. По Костићевом виђењу, од лажног полета се није могло напред. То најбоље потврђују, оне епизоде о Титу, о Ристивоју, о Малом Комесару... Костићеви јунаци су рађени по мустри чаршијских хероја, својеврсних спадала чије се догодовштине препричавају, чије се грешке памте, чији се подвизи «величају». Иако се мало ко може да препозна по имену, многи од нас ће неке познанике идентификовати и поистоветити по нарави, по наивности, по смремности и неспремности за подвиге и подвале.

Писан лако, врцаво, говором Лесковчана, говором чаршије у којој је Слободан Костић живео са својим јунацима, овај роман представља прави драгуљ на ђердану лажног времена где једва има повода за осмех. Трагајући за правим изразом, за мером у језику, Костић је посегао за локалним, сочним језиком пуним паремија - изрека, псовки, надимака, сентенци, кованица, пословица. Овакав језик је брз, динамичан, врцав, погодан и за сценску надградњу. Он  има особену хуморну ноту, па је и са те стране ова проза особена.

Један Лесковчанин, духовити чаршијски хроничар је препоручио дозирано читање ове прозе због опасности да се не загрцнемо од смејања. Нека то буде и наш савет.

Са своје стране, ризикујемо да испаднемо смешни (што би рекао Кроче) тиме што  настојимо да уозбиљимо причу о једној од «смешних» књига. А ми само желимо овим поводом укажемо на значај који овај роман може, и његов аутор би требало, а  област хумора  мора да има. То што шири слој непробраних «конзумената» уметности  хумор радије прихвата од осталих «уметничких дела» , што су хумористи смештени у предворја у којима се тиска мноштво љубитеља писане речи, не значи да област хумора, сатире и комике има мање уметничке домете. Напротив, прави хумор је племенита уметност која се ствара у пробраним мајсторским радионицама ретких. А један такав, ретког дара је Слободан Костић.

Пре десет година појавила се књига костиних прича НЕОПИСИВА НАПРАВ  СПОМЕНИЧНЕ ДИВОТАЛНОСТИ, књига интелектуализовааног хумора. Ову књигу сачињавају три поглавља. Прво поглавље „Зимске радости“ чине опоре, чаршијске приче које наводно приповеда, у маниру прозе седамдесетих година прошлог века, наивни, брбљиви дечак. Иако није главни јунак прича (јунаци су родитељи, тетке, бабе, учитељи, комшије...) то прво лице, тај приповедач, кроз дечачку визуру, кроз непосредност оплемењену локалним, колоквијалним, дијалекатским говором, ствара стилски и те како осмишљене, литерарно организоване, динамичне и сочне приче. Сукоб те наивне приче и озбиљних догађаја који се описују заварничи на спојевима, заискри, засмеје. А тих је спојева у овим причама много. Као да се клупко ових дечакових препредених прича добро смотало, замрсило, запетљало, па га Костић наводно одмотава, а заправо га још више запетљава, мрси, усложњава, компликује... Дечачким причама Костић нас „уверава“ да је све лако разрешити. Иза тог уверења стоји тег који  вуче у дубину наше озбиљне, тупе и непроветрене наивности. И све то Костић прича говором лесковачке чаршије, не инсистирајући на аутентичност дијалекта. Он пише онако како говоре његови суграђани сада, па су његове приче особени лингвистички докуменат који може послужити као повод за озбиљније изучавање функције дијалекта у хуморној литератури.

Приче из другог поглавља ове књиге припадају оном вршном низу прозних остварења кратке форме чији су стожери Гогољева гротеска, Чеховљева суптилност, Поова фантастика, Кафкина алинираност, Жидов надреализам, Маркесова мистика. Уз те елементе доброг прозног израза Костоћ упреда златну нит хуморне врцавости. Овде фасцинира Костићева способност да споји неспојиво, да сучели супротности, да ону хумористичарски експлозију климакса у „ништа“ преобрати у кисели, уморан, назовимо га, интелектуални, продубљени осмех од кога трне зуби, од кога се чеше из увета (или тамо где не сврби), у осмех због кога се ставља прст на чело. Овој хумор је уклопљен у састав добро укомпоноване литерарне композиције те, као драгоцена течност, отиче низ падин књижевне повести, остављајући племенит траг, мамећи уз себе и за себе ненаписане речи о складу и смислу. Овако осмишљен хумор легитимише Костића као ствараоца који своје пориве искушава крупним замасима, успевајући да досегне и додирене високе плодове са ретке, племените воћке хумора коју свакодневно напада гамад дневнополитичких сатира, псовачке вицкатости, баналне провинцијалности, јавне саркастике, интелектуалне ироничности, тезгарошке простоте...

За онога који се у првом реду бави читањем и посањем о књигама и који трчакара за хумористима  као паж и поносно се слади мрвицама са трпезе хумора, овај Костићев  уплив у рукавац лепе књижевности - дубок и аутентиан – права је потврда онога што би се могло одредити, парафразираним речима  теоретичара рецепције Ханс Роберта Јауса, као очекивано „изневерени хоризонт очекивања“.

Завршно поглавље ове књиге приповедака  насловљено „Тајни документи“ у правом смислу је Јежево поглавље. Ту се налазе, кроз хумористичку лупу гледани, разноврсни, наизглед аутентични документарни списи. Ту је, чини се, Костић дао одушка својој прваничкој струци. И по правној терминологији, и по штурој и хладној стеротипној лексици, али и по тематици („-предметима“, како би они казали), ове приче су нека врста правних записа. Међутим, у свему осталом ови докумети припадају чистој литератури. Особен је „склоп“ ових прича. Организација „литерарног материјала“ је необична. Ту  су епизоде поређане у пирамидалну структуру набијену комиком. Костић хуморном експлозијом руши грађевину и причу враћа на почетак.

Костићева списатељска озбиљност не иде у прилог његовом одбијању да постане писац. Он се и са тим поривиом спрда и у неодољиво веселим причама „Како сам решио да не будем писац“ и „Прилози за биографију друга писца“. Док је прва дечачки разуђена, разбарушена и ведра, друга је, сатирична и духовита, а за нас из Лесковца аутентична. Овде је, као и у другим Костоћевим причама, реалан просторно-временски миље. Костић, уосталом, полази од тог фактографског преплета. Међутим, место збивања ових приповедака је у просторима духа где се строго поштују закони поетике, закони добро уређеног система поетичког, естетског, стилског и  изражајног. Управо је у тој сразмери, у одмерености, у равнотежи умног, хуморног и литерарног вредност Костићевог хумора и лепоте његове литературе.

 

 

 

Pročitano 65 puta Poslednji put izmenjeno sreda, 22 novembar 2017 11:20

Ostavi komentar

Proverite da li ste uneli sve potrebne informacije gde je naznačeno (*). HTML kod nije dozvoljen.

Prelistavanje.rs Leskovac.biz