Slem - Nikola Milićević, novinar: Miodrag Veličković, izlaganje

ЛЕСКОВАЦ - (PanoramaPress.016) - Никола Милићевић, познати лесковачки новинар, главни уредник Нове...

Slem: Dragan Radović o Slobodanu Kostiću Kosti

ЛЕСКОВАЦ – (PanoramaPress.016) - Драган Радовић, познати лесковачки песник, књижевни критичар, есе...

Saša Z. Stanković: Dobročinstvo porodice Koste Ilića Mumdžije

ВЛАСОТИНЦЕ - (PanoramaPress.016) - Саша З. Станковић, професор Власотиначке гимназије, познати пис...

  • Slem - Nikola Milićević, novinar: Miodrag Veličković, izlaganje

    sreda, 22 novembar 2017 13:59
  • Slem: Dragan Radović o Slobodanu Kostiću Kosti

    sreda, 22 novembar 2017 11:18
  • Saša Z. Stanković: Dobročinstvo porodice Koste Ilića Mumdžije

    sreda, 22 novembar 2017 11:12

Saša Z. Stanković: Dobročinstvo porodice Koste Ilića Mumdžije Istaknut

sreda, 22 novembar 2017 11:12 Napisao 

ВЛАСОТИНЦЕ - (PanoramaPress.016) - Саша З. Станковић, професор Власотиначке гимназије, познати писац и публициста, овогодишњи добитник највишег признања Власотинца, аутор неколико изванредних књига, аутор је овог веома драгоценог прилога.

Стваралаштво професора Саше З. Станковића представљено је у двотомној студији Д. Коцића Лесковачки писци -трагови и трагања (Лесковац 2015, 2016).

САША З. СТАНКОВИЋ: ДОБРОЧИНСТВО ПОРОДИЦЕ КОСТЕ ИЛИЋА МУМЏИЈЕ

Племенитост, заузимање и старање г. (Владе) Илића за своје родно место, може да послужи сваком као пример. (др Радул Велашевић)

Постоје породинце кроз чију се судбину као кроз призму прелама судбина читавог једног народа. На примеру породинце Косте Илића Мумџије може се прати стогодишњи развој српског грађанства, од турске раје до европске господе, а затим нагли суноврат у првим годинама комунизма.

Коста Мумџија је прешао дуг пут од занатлије и трговца до индустријалаца. Пошао је из родног Власотинца да би током деценија са ортацима и 6 синова био један од оснивача лесковачке текстилне индустрије. Он је своје млађе синове слао у иностранство као би стекли неопходно образовање за даље развијање пословања. Најобразованији и најмлађи био је Влада К. Илић, који је најпрве завршио Трговачку академију у Бечу, а потом Вишу стручну школу за текстилну индустрију у немачком граду Ахену. Влада по повратку из Немачке 1904. почиње да заступа оца Косту у првој лесковачкој штофари, а већ наредне године прелази у Београд где су откупили фабрику штофа Евгенија Михела. После Првог светског рата Илићи су имали фабрике још у Војводини, Хрватској и Македонији. Концерн Костa Илић и синови пословао је све док им комунистичке власти пред крај Другог светског рата ниси одузели целокупну имовину. Пошто су фабрике радиле и у ратним околностима, нове власти су процениле да су на тај начин јачале ратни потенцијал фашистичке Немачке. Суштински је разлог  да приватна имовина пређе у државно власништво. Тек 2009. године Окружни суд у Београду усвојиће захтев наследника и Клуба Власотинчана у Београду за рехабилитацију Владе Илића, чиме је практично поништена пресуда из 1945. године.

Почевши од Косте Мумџије па све до Владе, Илићи су готово паралелно са стицањем богатства били добротвори. Даривали су разне културне организације и помагали изградњу објеката од општег друштвеног значаја. Када се упореде прве донације са оним каснијим, уочава се да је временом дарежљивост расла.

Најстарији познати писани траг о Кости Мумџији као дародавцу везан је за Српско-бугарски рат (1885). У то време био је обичај да се у штампи као знак ``јавне благодарности`` објаве све донације грађана. Тако у Српским новинама од 8. јануара 1886. г. постоји списак од 40-ак Власотинчана, а међу њима је и Коста Мумџија, који су поклонили вино пододбору друштва ``Црвеног крста`` за рањенике у власотиначкој болници. Живојин Мишић је у својим мемоарима Моје успомене описао прославу завршетка Српско-бугарског рата у Власотинцу, ``малој врло симпатичној вароши, у којој смо, поред осталог, имали и доста одличног вина``.

Коста је 1899. године био један од тројице дародаваца три звона за цркву у Власотинцу, а 1906. даривао је заставу Певачкој дружини ``Бранко`` у Лесковцу. Помагао је и рад Друштва Светог Саве из Београда које се бавило заштитом поробљених Срба у Турској. Због својих заслуга добио је Таковски крст V реда. Углавном где су пословали Костини потомци, те средине су помагали. Давали су донације и у знак сећања на преминуле сроднике, тако се Коста помиње као добротвор све до почетка Другог светског рата иако је умро још 1911. године, нпр. Милан К. Илић дао донацију за Народну књижницу и читаоницу у Власотинцу на име оца Косте и старијег брата Благоја (1923). Иначе, у Првом светском рату Благоја су убили Бугари код Сурдулице (1916), а на том стратишту страдало је неколико хиљада Срба из читаве Јужне Србије. Када се на Видовдан 1922. сакупљао новац за Спомен-костурницу у Сурдулици, браћа Сотир, Милан и Влада Илић приложили су 10000 динара.

Најстарији Костин син Михајло имао је основно образовање, а радио је као трговац и индустријалац у Власотинцу и Лесковцу. Када му је 1927. године умрла супруга Настасија (девојачко Црниловић), у Гласнику је забелешено да је помагала Женску занатску школу, Фонд сиримашних ученика и Лесковачки гласник. Као што је био обичај код Илића, продица је након смрти смрти Михајла, објавила списак донација у динарима: „Лесковачкој општини за сиротињски дом 5000, Пододбору Црвеног крста 2000, и по хиљаду динара овим установама: Соколском друштву, Инвалидском друштву, ПД``Браству`` (1300), Реалци, Основној школи за сиромашне ученике, Трговачкој омладини, Народној одбрани, ``Лесковачком гласнаку``, ``Лесковачком привреднику``, Лесковачком спорт клубу, Женској подружини, ``Књегињи Љубици``.

Други Костин син Петар имао је основну школу и терзијски занат. Заједно са оцем био је један од сувласника прве фабрике штофа у Лесковцу. Он се такође због посла крајем 19. века преселио у Лесковац где се оженио Јеленом. Петрова сахрана била је највеличанственија у међуратном Лесковцу. Посмртни остаци покојника стигли су 13. новембра 1927. из Беча специјалним возом у пратњи његове супруге Лене, брата Владе, нишког епископа Доситеја и војне музике из Ниша. Певале су лесковачке певачке дружине Бранко и Браство, као и Власотиначка Његош. Спровод је ишао од железничке станице, застајкујући поред бројних институција које су Илићи помагали, све до порте Саборне цркве Свете Тројице у којој је покојник сахрањен као највећи њен добротвор. Број положених венаца је био симболично 62 колико је Петар имао година. Ту су поред чланова породице били бројни пријатељи, индустријалци, радници, представници  лесковачких и власотиначких удружења...

 Посебно су биле даражљиве супруге Илића, које нису жалиле новац само да имена покојних мужева буду упамћена. Саборна црква Свете Тројице у Лесковцу грађена од 1922. до 1931. године, а док се Петар К. Илић лечио у Бечу, застало се са радовима због недостатка средстава. Његова смрт 5. новембра 1927. постакла је породицу да донира новац за завршетак цркве, под условом да Петар буде сахрањен у порти. Тако су имена Петра и Јелене, његове супруге, на више места су уписана у овој лесковачкој богомољи. Када је био четрдесетодневни помен, Петорова супруга Јелена и браћа предали су 325000 динара донација у име покојника:

За довршење нове цркве 250000, општини за сиротињски дом 10000, Инвалидском удружењу 10.000, Женској занатској школи 10000, Градском позоришту 10000, Ловачком удружењу у стварима 5000, Реалци за сиромашне ученике 5000, Фонду Лесковчког гласника 5.000, Црвеном крсту 5000, Фонду сиромашних ученика основне школе 3000, Певачком друштву Бранку 3000, Певачком друштву Братству 3000, Здравственој задрузи 1000, Стрељачкој дружини 1000, Спортском клубу Момчилу 1000, Спортском клубу Јосифу 1000 и Скаутима 1000. Фабричком спортском клубу 1000 динара.

Поред поменутог Јелена П. Илић је финансирала израду целог живописа са  87.000 и плаштаницу од 2050 динара. Када се на све то дода још 12.000 динара на име Косте Мумџије, јасно је да су Илићи дали највише новца за изградњу цркве. Зато када би Лесковац посетио неки од црквених великодостојника, обично би одржао помен за Петра Илића, нпр. као што је 21. марта 1933. митрополит Доситеј.

Петрова супруга Јелена највећа је донаторка међуратног Лесковца, тешко је побројати коме и колико је она помогла. За своја је доброчинства још за живота је добила улицу поред Женске занатске школе (1930) и Орден Светог Саве IV степена. Из истих разлога на годишњој скупштини Лесковачке женске подружине  одржане 11. маја 1931. Јелена бива изабрана за доживотну председницу. Она је помогла да се после рата обнови Женска занатска школа за коју је у више наврата дала преко 52000 динара. Школа је организовала бесплатне обуке за девојке. Можда и баш зато што није имала сопствене деце, доста је помагла туђу, нпр. преко Друштва ``Српска мајка`` које је основало обданиште и школовало сиромашне ученице. Сваког Ускрса давала је свечани ручак за болеснике лесковачке болнице. Пошто је било оних који су покушали да злоупотребе њену доброту, морала је у Гласнику да их упозори да то не чине:

Извештавам своје рођаке, пријатеље и поштоваоце да у име моје и за мој рачун никоме без разлике не чине никакве издатке ни позајмице, како у новцу тако ни у роби, нити ма у чему другом. У противном случају мени се не обраћати за наплату и накнаду.

Јелена П. Илић

Такође, после Петрове сахране Сотир К. Илић је на име брата уписао донацију за довшење сале Народног дома у Власотинцу у вредности од 100000 динара, чиме је Петар уписан за највећег донатора дома. Урош Илић је касније дао донацију за сиромашне власотиначке основце на име стрица Петра, оца Михајла и мајке Настасије (1932).

Сотир К. Илић завршио је основну школу у Власотинцу, Лесковчку гимназију и Трговачку школу у Љубљани. Године 1891. враћа се у Лесковац где у очевој радњи продаје гајтан из фабрике у Козару. Одликован је орденом Светога Саве III, IV, и V реда. Сотир је помагао Лесковац и Власотинце, а касније и Београд, нпр. изградио је обданиште на Карабурми. После његове смрти супруга Гана је помагала наставила да у његово име донира удружења и установе у Лесковцу. Занимљиво је да је Сотирова ташта, Бугарка Чона Илијева, провела Први светски рат у Лесковцу и штитила Лесковчане од бугарских војника. У знак сећања на ову племениту жену, Лесковчани су палату Сотира Илића назвали Чонина кућа5, a данас је у њој смештена поликлиника New Life.

Током балканских и Првог светског рата браћа Илићи отварају о свом трошку болницу у фабричкој згради у Лесковцу са 50 кревета, а Наталија (супруга Милана Илића) уз помоћ једног лекара неуморно ради у њој. У наредном рату хуманост је показала Олга (супруга Владе Илића), која је после трећег савезничког бомбардовања Београда (1944), помогла породице жртава са 500000 динара, што је највећа лична донација, а толики новац нису могли да сакупе ни читави градови.

Пети Костин син Милан имао је основно образовање, а због потребе трговине и индустрије учио је немачки језик у Бечу. Он је прве две године финансирао Лесковачки гласник, а његов братанац Тихомир је био власник. О утицају Гласника најбоље говори сам тираж од 2.000 примерака и преко 1000 бројева објављених од 1921 до 1941. године. Недељник је настао из потребе да се пропагира домаћа производња, која је била угрожена због наглог увоза луксузне робе после Првог светског рата. По Милановим речима на ту је идеју дошао након што му је то предложено из Београда. Оснивање Лесковачког гласника значајније је од свих материјалних донација, јер је то незамењив извор информација о међуратном периоду у Јабланичком округу.

Влада Илић, иако је најдуже живео у Београду, највише је од Костиних потомака помагао Власотинце. Старија браћа су са породицама већи део живота провела у Лесковцу, па су тамо и помагали. Као што је некада отац Коста био кум и донатор заставе Певачке дружине Бранко, тако је Влада Певачкој дружини Његош даривао заставу у вредности 35000 динара (1925). На сам чин освештење заставе ПД Његош у име Владе дошао је Сотир са супругом Ганом.

Када су радови око Народног дома застали, делегација Власотичана је ишла код Владе Илића да тражи помоћ, а он је упутио прекор власотиначким богаташима што су мало дали и сам обећао да ће дати највише. На крају браћа Илићи су били највећи донатори Народног дома, а од једне донације завршени су комплетно унутрашњи радови у великој сали. Приликом посете Власотинцу 20. јула 1930. Влада Илић је на име учитеља Петра Спирића уплатио донацију од 2500 динара за Народни дом, чиме је и учитељ уписан на мермерној плочи као један од дародаваца овог објекта. Овај гест довољно показује колико је Влада ценио учитеља Спирића и основну школу у којој се описменио, јер је њене најсиромашније ученике редовно помагао.

С обзиром да се у планиским деловима Власотиначког среза тешко живело, па нису били ретки ни периоди глади. На Илићеву иницијативу његова је ташта послала вагон првокласне пшенице Црвеном крсту у Власотинцу, чиме је помогнуто 320 сиромашних породица како пише у Гласнику 8. јуна1929. године:

Власотиначки Одбор Црвеног крста ових дана примио је један вагон првокласне пшенице као помоћ гладнима од племените и уважене гђе Олге Јовановић - Дунђерске из Хајдучице, а на свесрдно заузимање поштоване гг. Владе Илића - Мумџијског и Дише Димитријевића, шефа Ликвидационе банке, иначе рођени Власотинчани, који су се постарали и нису жалили труда, да објасне Главном одбору Црвеног крста у Београду, тежак положај и планински терен, намученог, али радног народа овога среза, који највише воли поштено у раду да зарађује хлеб;

Овим месни Одбор Црвеног крста сматра за своју обавезну, моралну и пријатну дужност да у име 320 нахрањених породица из 23 општине са 1573 малишана ода најдубљу благоднрност племенитој дародавки г-ђи Јовановић на њеном хуманом дару као и г.г. Илићу и Димитријевићу, тако и нашем Главнон одбору Црвеног Крста и поштованом г. Сотиру Илићу, индустријалцу из Лесковца, који се постараше и о свом тршку транспортираше ту помоћ до Лесковца и од Лесковца до Власотинца.

Јавну захвалност исказала је у Лесковачком гласнику и Управа фонда сиромашних ђака власотиначке основне школе после Укрса 1931. године:

Господин Влада К. Илић - Мумџијски индустријалац, осведочени пријатељ хумано-просветних установа, изволео је, како прошле тако и ове године, о Ускрсу послати овоме фонду, готовог одела за 45 сиромашних ученика - ученица у вредности преко 10000 динара. Ова управа, у знак најлепше пажње и срдачне захвалности, донела је одлуку да господина Владу упише за великог добротвора овога фонда, а раније је уписао за велике добротворе свога оца покојног Косту и брата покојног Благоја, кога су Бугари зверски убили 1915. године.              

Приликом шестомесечног помена, своје бабе покојне Ташане, удове покојног Николе Цонића из Власотиница (која је приликом смрти уписана за великог добротвора онога фонда) њен унук господин Урош М. К. Илић - Мумџијски, са по 500 динара.

Управа фонда сиромашних ђака власотиначке основне школе и овим путем изјављује својим дародавцима најлепшу захвалност, а уписаним покојницима нека би господ даровао рајско насеље.

 На дан осећања Споменик ратницима страдалим у ослободилачким ратовима (1809-1918) у центру Власотинца 18. септембра 1932. године, Владина супруга Олга је као кума даровала соколску заставу, а Влада је помагао рад Соколског друштва на чему му је у Лесковачком гласнику захвалност исказао у име соколаца др Радул Велашевић:

Г. Влада Илић индустријалац из Београда, а иначе по рођењу Власотинчанин, послао је власотиначком Соколском друштву као дар штоф за четири соколске одоре, а поред овога обећао је дати у пола цене штоф за све сиромашне соколце овога друштва. Племенитост, заузимање и старање г. Илића за своје родно место, може да послужи сваком као пример.

Соколци су дар примилн са највећом захвалношћу и дародавца поздранили са соколскнм поздравом ``Здраво``.

Поред овога г. Илић је довршио целокупне унутарње радове Соколане, а која је у саставу Народног дома.

Соколско друштво чини велике припреме, за освећење своје заставе, коју дарива и којој кумује г-ђа Олга супруга г-на Илића. После освећења заставе Друштво ће ићи на свесоколски слет у Прагу.

Управа Соколског друштва изјављује г. Илићу и његовој браћи највећу благодарност и захвалност. Истодобно изјављује да куму заставе са највећим одушевљењем и стрпљењем очекује да је види у својој средини и срдачно је поздрави.

За управу Соколског друштва

старешина

др Радул Т. Велашевић

Породица Косте Илића Мумџије је својим деловањем чврсто повезала Власотинце и Лесковац, а познаваоци односа ова два суседна места знају да међу њима одвајкада постоји блага нетрпељивост. Зато је новинар Гласника, потписан као задовољни посетилац, са симпатијама описао бољу сарадњу лесковачке Певачке дружине Бранко са власотиначким дружинама Његош и Карађорђе:

Петровдан 12. јула 1938. године обележен је за варош Власотинци значајном културном манифестацијом, која је успоставила топле и братске односе између Лесковчана и Власотинчана. То кажемо јер у последње време приликом било каквих јавних приредаба Лесковчана у Власотинцима и обратно Власотинчана у Лесковцу, примећивала се нека врста заоштрености, нерасположења и туморности, што је стварало и развијало између ова два суседна места атмосферу мучног електроцитета.“

Даље у чланку пише да су чланови Бранка, чији је кум и дародавац својевремено био Коста Илић, заједно са члановима Његоша, чији је кум и дародавац Влада Илић, одали пошту и положили венце крај споменика старом Мумџију на гробљу у Власотинцу. Тако су отац и син својим добрим делима осатавили поруку о развијању добросуседских односа Власотинца и Лесковца.

Влада Илић је помагао својим земљацима када би била потребна и нека ургениција у Београду. Када је 1932. године ПД Његош хтела да прими за хоровођу Ферду Вигела, био је проблем што он нема запослење у Власотинцу. Уз помоћ Илића Министрство просвете је преместило Вигела из Ердевика као наставника у Власотинце. Илић је понекад и стишавао страсти међу власотиначким политичарима. На општинским изборима 6. децембра 1936. дошло је од физичког сукоба демократа и радикала, па је Влада Илић својим ауторитетом мирио завађене стране. Последња забележена донација Илића родној вароши упућена је 2. априла 1940. за  Народну књижницу и читаоницу у Власотинцу у вредности од 1000 динара.

Бројни су Власотинчани били Илићеви радници, а рођаци директори и шефови. Неки од њих су радили у Владиним фабрикама у Београду, нпр. Душан Прикић, Душан Црниловић итд. Број Власотинчана у престоници се стално увећавао и зато је на иницијативу Владе Илића основано Удружење Власотинчана у Београду 1928. године. Захваљујући њему за Власотинце се чуло широм тадашње Краљевине Југославије. И кроз коњички спорт Влада је промовисао Власотинце, чувена ергела у Хајдучици названа је Власина, која је названа по реци уз коју је Влада одрастао. Један од трофејних коња звао се Власинка, а други Стреља, по чувеном лесковачком војводи и Карађорђевом побратиму из Првог српског устанка.

Преко супруге Влада Илић је дошао у посед имовине у Војводини. Олга је добила у мираз од мајке, која се исто звала Олга, дворац Дамаскин Лазара Дунђерског у Хајдучици, општина Пландиште. Дворац је било популарно место за забаву српске господе између два светска рата. Између 1936. и 1939. године Олга Јовановић Дунђерски подиже своју задужбину, цркву Светог архангела Михајила, а зет Влада Илић је био главни организатор радова. У Хајдучици се налазила већ помињана велика ергела Власина. И данас мештани Хајдучице атар где су некад тренирани расни коњи називају Тркалиште. У суседном Милетићеву брачни пар Илић помогао је и изградњу спомен цркве краљу Александру I Карађорђевићу, који им је био венчани кум. Освештана је на Светог Илију 1935. пред око 10000 гостију како је написао ондашњи парох Блажо Јовановић, у Летопису СПЦ маргитске парохије. У то време у власништву Владе Илића био је и дворац у селу Конак, општина Сечањ, данас је ту смештена ОШ ``Вук Караџић``. Већина тих објеката се налазе у туристичкој понуди Војводине.

Добротворни рад Владе Илића у Београду је оно по чему је највише познат. Он је био председник Београдске општине (1935-1939), како је тада био званичан назив за функцију градоначелника. Посебна тема је шта је Илић урадио као службено лице користећи буџет града, а овде је реч о његовим личним донацијама и активностима.

Посебно поглавље у животу Владе Илића је његова љубав према коњима. Историја коњичког спорта у Срба је незамислива без његовог имена. Почетком 1914. Београдски хиподром код Цареве ћуприје настао је на земљишту Дунавског кола јахача ``Кнез Михајло``, а један од оснивача је Влада Илић. У међуратном периоду он је имао најтрофејније коње, па се због заслуга за коњички спорт почетком 21. века њему у част одржава трка на 1300 метара на Београдском хиподрому.

Године 1923. отворена је ОШ ``Штофара браће Илић`` на Карабурми, од 1931. добила је име по Јовану Цвијићу како се и данас зове. У дворишту школе налазила соколана Соколског друштва Београд XI - Карабурма, чији је добротвор и старешина био Влада Илић. По угледу на немачке индустријалце, он је у непосредној близини фабрике градио станове за раднике, школе и забавишта за њихову децу, а увођењем лекарске неге, побољшао је здравствено стање својих радника. Занимљиво је рећи да је радницама, које су биле пред удајом, поклањао ``девојачку спрему``. Увео је правило да сви радници за Божић и Ускрс добијају штоф за одело или костим, а на сваких 5 година добијали су ``громби`` за зимски капут.

На Петровдан 1936. Влада Илић основао је Зоолошки врт, на земљишту које је поклонио граду. Приликом отварања врта рекао је да Београду оставља отворену књигу, да из ње учи и да ће судбина врта зависити од разумевања Београђана. Редовно је куповао животиње за врт, али и организовао донаторске акције за набавку нових врста. Тачно 73 године од оснивања Зоолошког врта 2009. године, Илићу је постављенa биста у Зоолошком врту на иницијативу тадашњег директора Вука Бојовића и градоначелника Драгана Ђиласа.

Прве јесени по доласку Владе Илића на чело Београда уведена је помоћ за сву сиротињу и формира се Акциони одбор за зимску помоћ, чија је председница била кнегиња Олга Карађорђевић, супруга кнеза намесника Павла. За потпредседницу одбора изабрана је Августа Стојадиновић, супруга премијера, Олга Комненовић, супруга министра социјалне политике и народног здравља, и Олга Илић, супруга градоначелника. Они са Општином и Црвеним крстом упућују апел свим имућним и запосленим Београђанима за помоћ сиротињи у храни, обући, одећи, огреву... Та новина, да се најбогатијима упути 12500 писама на кућну адресу, утицала је да се прикупи много више помоћи него ранијих година. Потом је Извештај о зимској помоћи штампан са именима донатора како би се тачно знало ко је колико приложио. Као пример другима Олга Илић поклонила је 100 зимских одела и 105 зимских капута за сиромашну децу, које је заједно са донираном обућом Фабрике ``Бата`` уручена дечацима и девојчицама. Увек је понеко од завничника посећивао зимске кухиње за сиромашне, а неретко је то чинила и лично краљица Марија и кнегиња Олга. Тако је већ крајем 1935. била спроведена заштита за 5000 сиромашне деце, а у току наредних година број збринутих достизао је преко 6000. Новинари Београдских општинских новина назвали су Владу Илића другим оцем сиромашне деце Београда, што се он очигледно трудио да буде.

Многе здравствене установе су изграђене за време Илићеве управе, а већина њих и данас се користе у исте сврхе, нпр. Дом дечје заштите у Звечанској (1938). Градска болница на Булбулдер (данас КБЦ ``Звездара``) најзначајнија је здравствена установа изграђена у међуратном Београду. Средства за њу обезбедила је Задужбина Николе Спасића, али куповина опреме ишла је преко донација које су обезбедили имућни Београђани на позив градоначелника Владе Илића:

Моја је жеља а надам се и ваша, да Градска болница буде заједничко добро дело свих имућних Београђанки и Београђана; да сви допринесемо ублажењу болова и враћању здравља сиромашним члановима нашег друштва - ово утолико пре што се у целом културном свету то чини. Познато вам је да се све болнице у Енглеској издржавају искључиво од доброчинства.

Тако је Илићева породица дала укупно 20000 динара за Градску болницу, односно пола је те своте на име супруге Олге и још пола за спомен на брата Сотира Илића који је те 1935. године преминуо.

За свој друштвени ангажман и хуманитарни рад, Илић је добио више домаћих и иностраних признања. У Паризу је 11. октобра 1936. Албер Лебреном, председник Француске, доделио Влади Илићу орден Легије части официрског реда, а пола године раније Едуард Бенеш, председник Чехословачке, орден Белог лава II реда. Исте године добио је два ордена за свој хумани, културни и јавни рад у Југославији: орден Црвеног крста и орден Светог Саве I реда. Пре Другог светског рата на Карабурми је била Улица Владе Илића, која је после рата добила назив по партизану Милошу Матијевићу, да би опет 2004. године враћен стари назив.

Истини за вољу треба рећи да се Илићи не помињу увек у позитивном контексту, нарочито када је реч о правима радника. Међутим, треба имати у виду да је то комунистичка литература, која је у складу са својим идеолошким начелима уперена против буржоазије. У текстовима насталим од Другог светског рата па све до средине 80-их година 20. века, по правилу Илиће приказују, као и друге индустријалце, у негативном контексту11. То се једино не односи на Косту Мумџију, али он је већину живота провео у 19. веку. Тек у последњих петнестак година отворено се прича о заслугама Илића.

Било како било Коста Илић и чланови његове фамилије помогали су рад бројних организација и изградњу објеката који и данас сведоче о њиховом добротворном раду широм Србије. Ако су фабрике градили због профита, то не важи за објекте који им нису доносили добит као што су цркве, зоолошки врт и друго. Све наведено је само мали сегмент онога што су Илићи оставили као културно наслеђе својој земљи и народу.

 

 

Pročitano 81 puta Poslednji put izmenjeno sreda, 22 novembar 2017 11:14

Ostavi komentar

Proverite da li ste uneli sve potrebne informacije gde je naznačeno (*). HTML kod nije dozvoljen.

Prelistavanje.rs Leskovac.biz