Slem - Nikola Milićević, novinar: Miodrag Veličković, izlaganje

ЛЕСКОВАЦ - (PanoramaPress.016) - Никола Милићевић, познати лесковачки новинар, главни уредник Нове...

Slem: Dragan Radović o Slobodanu Kostiću Kosti

ЛЕСКОВАЦ – (PanoramaPress.016) - Драган Радовић, познати лесковачки песник, књижевни критичар, есе...

Saša Z. Stanković: Dobročinstvo porodice Koste Ilića Mumdžije

ВЛАСОТИНЦЕ - (PanoramaPress.016) - Саша З. Станковић, професор Власотиначке гимназије, познати пис...

  • Slem - Nikola Milićević, novinar: Miodrag Veličković, izlaganje

    sreda, 22 novembar 2017 13:59
  • Slem: Dragan Radović o Slobodanu Kostiću Kosti

    sreda, 22 novembar 2017 11:18
  • Saša Z. Stanković: Dobročinstvo porodice Koste Ilića Mumdžije

    sreda, 22 novembar 2017 11:12

Slem: Marko Stojanović o Miodragu Veličkoviću Istaknut

sreda, 22 novembar 2017 11:06 Napisao 

LESKOVAC - (PanoramaPress.016) - Objavljujemo izlaganje Marka Stojanovića o Miodragu Veličkoviću "Mivelu" na manifestaciji SLEM.

Marko Stojanović, profesor engleskog jezika, najzaslužniji za izvanredne rezultate Leskovačke škole stripa "Nikola Mitrović Kokan", višestruki dobitnik Oktobarske nagrade Leskovca i niza međunarodnih priznanja, na nedavno završenoj manifestacji "Slem", govorio je o Miodragu Veličkoviću "Mivelu", dobitniku više od stotinu međunarodnih priznanja za karikaturu.

Radovi Miodraga Veličkovića i Marka Stojanovića opširno su predstavljeni u sudiji D. Kocića "Leskovački pisci - tragovi i traganja" (Leskovac 2015, 2016).

MARKO STOJANOVIĆ: BEST OF MIVEL

Ne bih mogao da kažem da sam bio prijatelj sa Miodragom Veličkovićem Mivelom. Poznavao sam ga petnaest godina, bio sam na jednom njegovom predavanju u Leskovačkoj školi stripa i u više navrata kući, video ono što je slikao za svoju dušu i što inače nije pokazivao, dobijao od njega originale radova koje je davao retko kome i podršku koju je uskraćivao gotovo čitavom leskovačkom kulturnom establišmentu – o njemu, kao uostalom i svi njegovi prijatelji, govorio prosto kao o „Miletu“... Ali se ni u najluđim snovima ne bih usudio da o sebi govorim kao o njegovom prijatelju. Samo zato što me je jedan od najnagrađivanijih srpskih karikaturista i strip crtača godinama tretirao kao sebi ravnog, ne znači da sam za trenutak pomislio da to zaista i jesam – a to ne kažem zato što o sebi imam loše mišljenje, već zato što o Miletu imam, zapravo, najbolje moguće.

Ljude volite, po pravilu, zbog njihovih ljudskih kvaliteta, ali ih poštujete zbog onoga što čine. Jedan od razloga zbog kojih sam toliko poštovao Mileta, dakle, jeste njegov stripovski magnum opus, nedeljni kaiš „Bocko“ kojim je on svakog petka dvadeset i pet godina uredno ukrašavao zadnju stranu leskovačkog nedeljnika Naša reč. Dok je za svoje druge strip table i kaševe pobrao masu nagrada na, kako mi se bar čini, svim kontinentima sveta, strip na kome je najviše i najupornije radio ostao je nekako gotovo nepoznat i neprimećen van granica Jablaničkog okruga... Što je ogromna šteta jer je „Bocko“ kao ni jedan drugi strip na ovim prostorima čak dve i po decenije bio neumoljivi hroničar domaćih društvenih slika i (ne)prilika, neustrašivi dijagnostičar boljki od kojih pati vasceli ljudski rod, ali i nepogrešivi (iako pesimističan) prognozer budućnosti. Nije onda ni čudo što je upravo „Bocko“ u sebi tako uspešno kombinovao sve one razloge zašto je Mileta bilo lako voleti i ceniti...

Kad sada, sedam godine nakon što nas je napustio, razmišljam o Miletu, prvo što mi pada na pamet jeste njegova hrabrost vredna divljenja. Onako nižeg rasta i obazrivog, nepoverljivog pogleda kojim je stalno odmeravao svakog sagovornika, prilikom prvog susreta Mile je ostavljao utisak nekog ko je uvek na oprezu, ko je bojažljiv. Imao je i dobrog razloga za to, kad se uzme u obzir da je u leskovački nedeljnik Naša reč stigao nakon velike čistke u kojoj je čitava prethodna redakcija prema njegovim rečima „najurena“ (i to ne samo iz lista, već, u slučaju još jednog vrsnog leskovačkog karikaturiste Miodraga Stojanovića Dunđera čak u drugi grad!), te da je prilikom primanja u Našu reč prošao rigoroznu proveru podobnosti i čak bez pitanja učlanjen u Komunističku partiju Jugoslavije. Niko mu stoga ne bi zamerio da je dolaskom na novo radno mesto pognuo glavu i igrao na sigurno, ali Miletu tako nešto nije ni palo na pamet. Naprotiv, odmah po dolasku u list rešio je da „čačka mečku“ ubacivši u list provokativan strip kaiš, „Bocka“ i s tim „čačkanjem“ nije prestajao do kraja svog veka, bez obzira na to što su se „mečke“ vremenom menjale. To što su mu raznorazni potencijalni cenzori vazda virili preko ramena a otkaz uvek visio nad glavom nije ga obeshrabrilo, već samo nateralo da bockanju na koje se odvažio pristupi na jedan dovitljiviji i time posredniji način... Način koji je pomenutim dušebrižnicima na položajima zauzvrat vezao ruke i koji ih je, ako je suditi po njihovim privatnim, reakcijama na „Bocka“  s kojima se Mile prema svojim rečima stalno susretao, tim više boleo!

Upravo taj indirektni način kojim je kroz „Bocka“ uspevao da dodirne nedodirljive, a da sam izbegne da ti isti nedodirljivi zauzvrat ne dodirnu njega, najbolje oslikava koliko je zapravo Mile bio domišljat. Njegovo najubojitije oružije bile su upravo njegove ideje i on im je svesno podredio sve, pa i svoj crtež. Shvatio je Mile na vreme da od njega ima boljih crtača i da će ih uvek biti, ali da ono u čemu malo ko može da mu parira jesu stvari koje mu „padaju na pamet“ kad dotičnu jednom upregne u željenom pravcu. Da bi iz tih zamisli u kojima je bio bez premca, upravo onoliko koliko je bio bez dlake na jeziku (i peru), izvukao maksimum, svoju likovnost i grafizam sveo je na svojevrsni likovni haiku – minimalistički, brz potez koji je u trenutku grabio tu toliko varljivu i neuhvatljivu poentu, i zauvek je ostavljao zarobljenu između ivica kadrova njegovih strip kaiševa... Svima nama na radost i uživanje, ali i razmišljanje. Kažu da grom ne udara dvaput na isto mesto, ali je Mile uspeo u tome da na zadnju stranu Naše reči udari više od hiljadu puta, i to svakog petka, bez izuzetka. U Miletov lični uspeh ubrajam to što je redovno uspevao da kroz „Bocka“ učini da nam stablizacija, inflacija, devalvacija, korupcija, vojna intervencija, privatizacija, tranzicija sankcije, restrikcije i druge životne komplikacije  izmame osmeh na lice, a u naš kolektivni neuspeh to što nismo uspeli da, trideset godina od njegovog nastanka, „Bocka“ učinimo makar malo manje aktuelnim...

Mileta sam, na kraju, cenio zbog njegove potpune predanosti radu. Počeo je od malena da radom krči svoj put, radeći kao ilustrator i karikaturistima u školskom časopisu osnovne škole „Josif Kostić“ u Leskovcu. Bez znanja roditelja upisao je Srednju umetničku školu „Bogdan Šuput“ u Novom Sadu, odatle za vreme školovanja čak i novčano pomagao svoje roditelje, a za vreme vojnog roka u Skoplju uspeo je da dobije i celodnevnu dozvolu za izlaske – sve isključivo sopstvenim radom na karikaturi i stripu. Dvadeset pet godina uložio je u nedeljni rad na stripu koji je čitao jedan veoma ograničen broj ljudi i koji za sve to vreme nije naišao ni na kakav kritički odjek kako u Leskovcu tako i van njega, hiljade i hiljade sjajnih ideja pretočnio je u geg strip visokog kvaliteta za koji malte ne niko van Leskovca nije znao do pre godinu dana... A nije morao. Bio je Tehnički urednik Naše reči, kao i autor karikature na naslovnoj strani, to su bila zaduženja za koja je primao platu. Rad na „Bocku“ – kao i pisanje aforizama te prikaza izložbi – radio je dve i po decenije jer je tako hteo, i za to nikada nije dobio ni dinara preko redovnog ličnog dohotka! U svom poslednjem intervjuu, koji sam imao tu (ne)sreću da vodim, Mile je za svoj angažman u Našoj reči rekao: „Svašta sam radio, voleo sam da radim.“ – što bolje od bilo čega što ja mogu da sročim o njemu oslikava njegov stav prema radu. Njegov pristup poslu nije se promenio ni nakon što je ostao bez matične kuće u koju je uložio gotovo čitav svoj radni staž (Naša reč ugašena je mesec dana nakon što je Mile otišao u zasluženu penziju), bez nacionalne penzije za koju je konkurisao (105 osvojenih nagrada širom sveta nije bio validan kriterijum da mu Srbija vrati makar malo za sve što je uradio na njenoj promociji u inostranstvu), što dokazuje činjenica da je posle Miletove smrti na njegovom radnom stolu porodica pronašla gomilu karikatura uredno završenih i spremljenih za slanje na nekoliko međunarodnih konkursa čiji su se rokovi približavali...

Mileta više, na žalost, nema, ali nam je, srećom, ostavio „Bocka“ da nas još dugo seća na jednu ljudsku i umetničku veličinu, da nas (gorko) nasmeje... I da nas bocka, šta drugo.

 

Pročitano 65 puta Poslednji put izmenjeno sreda, 22 novembar 2017 11:09

Ostavi komentar

Proverite da li ste uneli sve potrebne informacije gde je naznačeno (*). HTML kod nije dozvoljen.

Prelistavanje.rs Leskovac.biz