Narodni muzej: Tajne arheoloških depoa

ЛЕСКОВАЦ - У присуству великог броја посетилаца синоћ је у Народном музеју Лесковац отворена изл...

Nrodna biblioteka: Besplatno učlanjeno 1.007 učenika

LESKOVAC -Za vreme akcije Narodne biblioteke „Radoje Domanović“ u Leskovcu, pod nazivom „Raspust u...

Zašto je pogrešno Vlasotince pisati Vlasotinci!?

VLASOTINCE - Prošlog petka TV Srbije emitovala je izuzetno zanimljivu emisiju „S Tamarom u akciji“...

  • Narodni muzej: Tajne arheoloških depoa

    sreda, 17 maj 2017 08:57
  • Nrodna biblioteka: Besplatno učlanjeno 1.007 učenika

    četvrtak, 23 februar 2017 10:38
  • Zašto je pogrešno Vlasotince pisati Vlasotinci!?

    sreda, 26 oktobar 2016 12:32

Leskovac: Promovisana knjiga "Leskovačke izreke"

subota, 13 maj 2017 09:15 Napisao 

ЛЕСКОВАЦ - У Центру за економику домаћинства, синоћ (12. маја 2017. године) представљена је књига "Лесковачке изреке" аутора Слађане Рајковић, етнолога, Мире Ђермановић, дипломираног економисте и проф. др Драгомир Радовановића, универзитетског професора, најплоднијег лесковачког писца (до сада објавио више од 150 књига).

Поред аутора, о делу је посебно говорио проф. др Живан Стојковић, чије излагање преносимо у целини:

ИЗЛАГАЊЕ ПРОФ. ДР ЖИВАНА СТОЈКОВИЋА

"Позив да представим књигу ЛЕСКОВАЧКЕ ИЗРЕКЕ аутора Слађане Рајковић, Мире Ђермановић и Драгомира Радовановића прихватио сам, по мом убеђењу доста храбро, јер се ради о садржају који се у првом реду односи на етнолошко благо српског народа, у овом случају лесковачког краја, затим, о богатству језичког израза са свим његовим карактеристикама локалног колорита, што је саставни део идентитета једног народа и појединих подручја па би у сваком случају више и успешније то могао да уради етнолог или филолог, односно лингвиста и  наравно књижевник или афирмисани писац и афористичар. Но, изгледа да је храбрима дозвољена и ова слобода. Дакле, представићу вам књигу као историчар уверен да то могу да ураде и стручњаци овог профила приступајући њеној садржају као културном и духовном богатству сваког народа, што је и основни услов његовог опстајања.

Но, најпре нешто о нашим вредним ауторима, заљубљеницима у културну баштину лесковачког краја, који посвећеношћу у обављању овог посла импресионирају снагом воље и умећа, жељом да се свом крају одуже и тако што ће записивати све оно што га чини посебним и богатим у језичком, али и у духовном смислу. Spiritus movens овог пројекта је Мира Ђермановић која се са толиком преданошћу определила да сакупља народно благо различитог значења, у првом реду за лесковачки крај, па иако је дипломирани економиста са великом страшћу је заронила у богатство лесковачког духовног, језичког и културног израза записујући све што вредно да се сачува од заборава, али и да потврди пут Вука Караџића и нашег домаћег протојереја Драгутина Ђорђевића и да га обогати новим сазнањима. Свесна чињенице да се ради о осетљивој материји етнолошког значења удружила се са дипломираним етнологом и музејским саветником Слађаном Рајковић, чије је управо то животно и стручно опредељење и која са пуно ауторитета може допринети правој научној валоризацији ове материје. И најзад ту је и сасвим разумљиво професор др Драгомир Радовановић чији дијапазон интересовања превазилази свако могуће очекивање и изазива дивљење по обиму стваралаштва и разноликости тема којима се бави. Поред осталога он је већ показао да га ова материја посебно интересује, па је са Слађаном Рајковић ушао у реализацију позамашног пројекта о обичајима лесковачког краја, а прва књига о чешљанки већ промовисана на овом месту. Дакле, нема компетентније екипе која је ушла у мисију обогаћивања свега онога што је започето још у Вуково време. Зато и овим ауторима желимо да наставе овај врдан посао у име императива за очување идентитета српског народа и лесковачког краја.

Кад је реч о народним изрекама, односно пословицама оне представљају нечије животно искуство изражено у једној јединој фрази или реченици и саставни су део језичког израза, али истовремено представљају висок степен способности да се кратким језичким формама прикажу најразличитије карактеристике појединца, групе људи или народа уопште. Ретки су језици као што је српски са толико пословица, односно изрека које на упечатљив, убојит, незаменљив начин приказују не само карактере људи, него и одређених појава и догађаја, обогаћујући тако културну баштину. Вук Караџић је то најбоље уочио и прионуо задивљујућем послу да сакупи и објави 1836. и 1840. године књигу „ Српске народне пословице и друге као и оне у обичај узете ријечи“. Тако аутори ове књиге и признају „ да све што је после њега урађено у области прикупљања не само изрека, него и осталих народних умотворина, представља само допуну већу или мању. Зато су одлучили да издвоје оне које се углавном односе на лесковачки крај и изврше допуну што је од велике важности за очување културног идентитета југа Србије. Међутим, иако по нашим сазнањима пословице и изреке могу бити исто они се опредељују да устврде да је изрека конкретнија од пословице, јер не тежи уопштавању. Она може изражавати особину, стање ствари или акцију. Наука која се бави пословицама њиховом објашњавању и познавању је паремиологија, што долази од грчке речи. Дакле, паремиоогизми су фразеологизми типични за пословички израз ( на пример, пијан као земља). Изрека користи извесну преносност значења синтагме као целине. То је сваки говорни облик који се понавља у традиционалној форми: поређења из обичног живота, литературе, историје, наводе аутори. Поред народних пословица, односно изрека у свакодневном животу се појављују и доскочице, узречице, а  афоризми, који су по мом скромном мишљењу најближи пословицама, су озбиљна књижевна форма која се изборила за своје место у културној баштини, док је један од аутора ове књиге, професор Радовановић,  међу најбољим афористичарима у Србији са завидним бројем већ објављених. Колика је вредност изрека у једном језику потврђује и Људевит Вукотиновић, познати хрватски књижевник, политичар и научник из 19. века који каже „Кратка реч дугим мислима повод даје“.  А то су управо изреке, које тако снажно и упечатљиво са једном или неколико речи дају могућност детаљнијег образлагања онога о чему говоре, упоређивањем, супротстављањем, кратким описом, нагоне на размишљање, утичу на понашање, опомињу, остављају поруке са јасном персифлажом, критикују, осуђују, уочавају негативности, мењају односе, постају саставни део свакодневног говора, карактеришу људе, изазивају подозривост, доказују проницљивост саговорника, његову луцидност, исмевају наивно самарићанство.

Аутори су сакупили импозантан број од 1688 изрека које су карактеристичне и за лесковачки крај. Презентовали су их по азбучном реду  и навели коришћену литературу, ФБ групе и казиваче. По казивачима се може закључити да су наведене изреке још увек у употреби, што је фактички још једна потврда богатства српског језика и  јасна брана од непожељних туђица са јасном поруком да се сачува аутентичност језика, а  тиме и целокупна култура. Наведене изреке дају велику могућност научницима различитог профила за детаљнију анализу и закључивање: лингвистима, етнолизима, антрополозима, социолозима, филозофима, историчарима, књижевницима. Поред појединачног значења сваке изреке оне се могу класификовати, односно груписати по значењу и порукама на оне о срећи, мотивацији, љубави, храбрости, пријатељству, идејама, успеху, слободи, амбицији, времену, образовању, људима. И свака од група може бити повод за закључивање о карактеристикама људи одређеног периода и поднебља што би знатно помогло и при објашњавању одређених историјских процеса. Уз ризик да правим непотребан излет ипак ћу рећи да су српске изреке у ствари свака за себе нано роман, што је у свој опус успешно уврстио професоре Радовановић. Свака од изрека може да послужи као повод за ширу елаборацију која би објаснила одређену појаву или особину човека. На пример, изрека „врзана врећа“ је кратка али тако убојита и јасна. Односи се човека који је несигуран, несналажљив, ограничен, неагилан, спор, неелоквентан, некористан. То је човек који не уме да се снађе у некој сложенијој животној ситуацији. Или изрека „вицкас ко бивол у фијакер“ је упечатљива карактеристика човека који не уме да се снађе у комуникацији са другим људима и својим наступима изазива подсмех, па и ругање. Јер, тешко је замислити бивола у фијакеру, а да то не буде смешно и скоро немогуће. А изрека „голем папучар“ може бити основа за дубљу анализу односа брачних партнера, а за мушкарца представља негативну страну карактера која је чак понижавајућа, јер се у традицији српског народа увек предност даје мушкарцу, ма колико то звучало неправедно. Или „глетав ко глетава погача“ што могу да протумаче само људи југа Србије. Односи се на човека који нема никакву иницијативу, успорен је и неразумљив, чак и неспособан да предузме нешто што би користило њему или његовим пријатељима или породици. И тако редом. Свака од изрека може бити основа за ширу анализу која обогаћује не само српски језик, већ и његово друштвено биће. Међутим, треба имати у виду да ове изреке може да  разуме само човек нашег поднебља, јер су пуне архаичних речи и речи локалног жаргона. Онима који су из других крајева може да помогне РЕЧНИК ЛЕСКОВАЧКОГ ГОВОРА, аутора Бране Митровића из 1984. године, а можда је требало на крају ове књиге дати и значења појединих мање познатих речи, за оне који нису са југа Србије.

На крају, овакво лингвистичко благо, које је, без лажне скромности, својствено само српском језику, је у функцији очувања аутентичности најсавршенијег језика у свету, који је овековечио Вук Караџић својом реформом, а то свака генерација мора да чува као најсветије благо и да се одупре налетима његовог обезличења страним туђицама које му урагански прете. На то је упозорио и проф. др Лазо Костић (1897-1979) у књизи „Крађа српског језика“ где драматично упозорава „Затреш ли народу језик, затро си народ“. А данашње тенденције су, на жалост, постале потпуно видљиве да се зетре у првом реду језик, а затим и историја једног народа како би постао невидљив у глобалној хистерији доминације великих, али не и више значајних. Вуку Караџићу ми на крају можемо једино замерити што није дошао на југ кад је приступао озбиљном послу реформе српског језика, јер би онда имали много једноставнију и прихватљивију граматику са два падежа.

И најзад, са пуно вере у велику посвећеност и енергију наших вредних аутора надамо се да ће наставити са сакупљањем и објављивањем народног блага у име српског неуништивог бића."

 

Pročitano 167 puta Poslednji put izmenjeno subota, 13 maj 2017 09:17

Ostavi komentar

Proverite da li ste uneli sve potrebne informacije gde je naznačeno (*). HTML kod nije dozvoljen.

Prelistavanje.rs Leskovac.biz