Raspisan konkurs za kratku priču "Vukašin Conić"

   LESKOVAC - Porodica književnika Vukašina Conića (1935 - 1980), autora romana Daleki beli putev...

MS udruženje: "Ja imam prava na ljubav i sreću"

LESKOVAC – U leskovačkom Kulturnom centru, sinoć je, povodom Svetskog dana obolelih od multipla sk...

Narodni muzej: Tajne arheoloških depoa

ЛЕСКОВАЦ - У присуству великог броја посетилаца синоћ је у Народном музеју Лесковац отворена изл...

  • Raspisan konkurs za kratku priču "Vukašin Conić"

    utorak, 06 jun 2017 16:12
  • MS udruženje: "Ja imam prava na ljubav i sreću"

    sreda, 31 maj 2017 09:21
  • Narodni muzej: Tajne arheoloških depoa

    sreda, 17 maj 2017 08:57

Andrijana Mitrović promovisala "Putokaz za lutalicu"

subota, 01 april 2017 07:06 Napisao 

ЛЕСКОВАЦ – У Лесковачком културном центру синоћ (31. марта) промовисана је збирка Андријане Митровић „Путоказ за луталицу“. О овом песничком првенцу једне од најталентованијих лесковачких песникиња говорио је Мирослав Димитријевић, рецензент.

Песме су читале Маја Јовановић и Маја Јанковић, глумице Народног позоришта из Лесковца, а рецитовала их је Андријана Митровић, која се показала као изванредан интерпретатор.

Поетска група Поезија 016, у знак сећања на ово поетско-песничко вече, даровала је Андријани Митровић уметничку слику, коју је Андријани Митровић уручио мр Зоран Јовановић, познати лесковачки песник и афористичар.

Поетско-литерарно вече увеличали су ученице Музичке школе „Станислав Бинички“, а програм је најавио Драган Радовић, уредник у ЛКЦ и главни уредник часописа „Наше стварање.“

Рад Андријане Митровић опширно је представљен у студијама Данила Коцића „Лесковачки писци: трагови и трагања“, I-II (Лесковац 2015, 2016) и Лесковачки писци: хрестоматија и коментари“ I-II (Лесковац 2017). 

I

Андријана Митровић рођена је у Лесковцу 1980. године. По занимаљу је дипломирани инжењер, а дипломирала је на Технолошком факултету у Лесковцу. Радећи као технолог, маркетинг менаџер и руководилац система управљања квалитетом, своју професионалну биографију учинила је разноврсном.

Међутим, даље усавршавање и радно ангажовање усмерава ка цивилном сектору радећи као пројектни менаџер на пројектима из области младих и културе. Један од истакнутих пројеката на којима је радила је лесковачки Фестивал хумора и сатире „СЛЕМ“, чији је била уредник програма и водитељ.

Поезију пише од раних школских дана, а пише је из дубог уверења да су песме „гласници“ који стижу до „луталице“ – људи суочени са великим унутрашњим борбама баш онда када им је потребан важан путоказ.

Њене песме су заступљене у многим локалним и међународним часописима за књижевност и уметност. Неки од њих су лесковачки часописи „Помак“ и „Наше стварање“, затим „Позија СРБ“, „Звездани колодвор“, „Гарави сокак“, „Суштина поетике“, „Уметнички хоризонт“ итд.

Добитница је више награда и признања на песничким сусретима, како по оцени стручних жирија, тако и по оцени публике и љубитеља поезије. Удата је и мајка двоје деце. Живи и ствара у родном Лесковцу.[1]

[1] Андријана Митровић, Путоказ за луталицу, Српска духовна академија – Параћин, Књижевна заједница УКС Поморавског округа, Рецензенти: Мирослав Димитријевићи Данило Коцић, Београд 2017.

II

ПУТОКАЗ ЗА АНГЕЛАРИЈУМ - Ова књига је тако добро написана да се мора чешће читати, ишчитавати, дочитавати и очитавати као песничка молитва, и обавезно је треба учити наизуст, јер зато је и срочена да нас изнутра пролепша, пробуди, подмлади... Свака песма у њој је – цвет, а цела збирка јесте  - цветачник. Поетски светачник. Овде живе најлепше српске речи и најфинија осећања, најсуптилније духовне вибрације и мудри трептаји срца и ума.[1]

У овим песмама чује се благи и нежни шум анђеоских крила, дах лептира... Овде су ангели, чувари људских душа, нашли свој дом. Зато је ова књига својеврсни – ангеларијум. Људско биће или Божје створење мора бити прво анђео на Земљи, да би на Небу постало човек. Такви су закони љубави.

А ова изузетна збирка песама се родила из душе и срца, из ума и разума, из пера Андријане Митровић, младе, али већ познате и признате лесковачке песникиње, која овом књигом-кометом узлази у Свету Васиону Бога Логоса, Духа Пресветога, у надљубавни океан етра, чисте Божанске енергије која нас све прожима својим плаветнилом и бескрајном милошћу, уједињује нас у Једно, у Целину и Целост, у Пунину, Пуност и у Пуноћу – у Свејединство и Свесвест Бога и човека, Божанског и људског...

Млада и врсна српска поетеса Андријана Митровић изабрала је сасвим одговарајући наслов за своју прву песничку књигу која ће је ускоро винути у сам звездани врх младе српске поезије, у ново јато Пегазово.

Наслов „Путоказ за луталицу“ не односи се само на библијског Ахасвера, ни на Хомеровог Одисеја, ни на витеза округлог стола Борса (Бориса), иначе Србина пореклом, као што то беху и сви витезови краља Артура, трагачи за Светим Гралом...

„Путоказ за луталицу“ није намењен ни једној номадској групи или појединцу, као ни савременим путницима – глобтротерима, већ је истовремено путоказ свима њима и нама, односно целом човечанству.

Оног тренутка када је јекнула реза  на Еденском врту, и Адам и Ева се нашли изван Раја, почиње вечно лутање наших прародитеља и нас њихових потомака по белом свету и несвету, све до данашњих дана – у потрази за знаковима поред пута, за било каквим путоказом.

Раскошног песничког талента, Андријана Митровић поседује не само добру уметничку опсервацију, широке хоризонте, већ има и моћ дубоке интроспекције, самопознања и созерцавања душе и срца, јер се по томе новозаветни Унутарњи човек и познаје за разлику од Спољашњег старозаветног човека.

Зато је поезија Андријане Митровић врло суптилна, емотивна, женски нежна али мушки мудра и одважна, спремна на велика лична одрицања зарад ближњег свог, кадра и на самопожртвовање у име Љубави, Вере и Наде, и мајке им Софије, које се славе 30. септембра по православном календару.

Блистава песничка жица Андријане Митровић, којом везе своје стихове, трокатна је, односно састављена од три конца: љубавног, духовног и мисаоног. Андријана је нова стиховезиља, савремена Јефимија нашег тужног доба, која стихове везе на српском језику у ћириличном руху, по Гутемберговој и дигиталној галаксији.

Лесковачка стиховезиља Андријана Митровић већ са својом првом књигом отвара нове песничке теме које до сада нису обрађиване у нашој поезији, па тако и на овај начин одређује путоказ новим лирским душама, луталицама у потрази за сопством и јаством.

Има ли Андијанин „Путоказ за луталицу“ коначно исходише? Наравно. То је сусрет са Светом и Самозрачећом  Светлошћу – са Богом, са оним „Који је старији и од Самог Себе“, а „сваког се часа подмлађује“. То је исходиште свих  душа залуталих или не, океан Живе Светлости – наручје Живог Бога у коме се сливају све душе, не губећи свој идентитет.

Име је знак (nomen est omen). Човек се сроди са својим именом, стане да личи на њега и име на човека. То је закон кумовања у овом свету. Једно друго штите и бране, гарантују једно за друго пред Лицем Божјим. Зато је кумство код нас и изнад свега у великом поштовању.

Андријана Митровић у свом имену и презимену носи врло високe духовне фреквенције, високонапонску космичку и Божанску енергију. Најпознатији Андрија у хришћанској култури и цивилизацији је Свети Андрија Првозвани, апостол Христов, а Андријана као његова имењакиња носи звучне вибрације овог светог имена. У презимену Митровић налазимо име бога Митре, из старе српске религије – митраизма, од којег нам и у новој вери остадоше термини: митра, митрополија, Митровица (Сремска и Косовска) где беху седишта митрополије... Андријанино презиме се налази и у светој књизи митраизма – Зардушт – што значи Зарна душа, Светла или Светлосна душа. Поезију какву читамо у овој збирци могла је да напише само једна таква светла песничка душа, какву носи Андријана Митровић.

Ако читаоцу и вернику Поезије треба препоручити најбоље песме из Андријанине збирке одлучујем се најбоље од најбољих: У крви записан, Месечарење (Страсти), Док те тангом плешем, Блиска даљина, Повратак птице, Кад време стане, Сазвежђе, Мозаик, Точак живота и смрти, Снага, Пукотине, Мимикрија, Твоја посебност, Тешки сати, Даљине, На крају пута... и тако бих могао да набрајам све једну за другом, јер то су истовремено и мисаоне песме које говоре о љубави, а потрага за љубављу је потрага за Богом, као највишом инстанцом („Љуби Господа Бога свим срцем својим...“) али посебно бих издвојио поемичну рефлексивну песму – заправо поему „Путоказ за луталицу“ која има шест фрактула, који могу да функционишу и сами за себе као посебне песме, али и као јединствена и смисаона целина у поеми, која је позјмила наслов Андријаниној књизи. Дакле, Андријана везе песме златном жицом, сложени вез лирике и философије – лирозофије. Искрено, честито, отворено, без трунке лицемерја, без уздржавања зарад лажног скрупула и сличног. Та отвореност према свету и чини је значајном песникињом, јер колико се отвориш у срцу и души, толико ћеш и добити љубави и светлости. Затворена срца чамују у тами.

У Будизму као култури, грех је чак и песничка опсесија, па се тако на самрти чувени Мацуо Башо, исповедао пред учеником да је био опседнут хаику песмом и да је целог живота само на поезију мислио. Мало после задње исповести позвао је ученика да исправи своју последњу песму. У нашој православној култури, чувени мудрац и духовник Свети Владика Николај је песнике стављао на друго место, одмах иза монаха. И сам је био песник и духовник и страсни заљубљеник у стихове, које је и сам писао. По њему песници су изабрани по вољи Божјој, не њиховом заслугом, већ да буду преносиоци Промисли Божје. Једна од Божјих изабраница и страсница поезије је и Андријана Митровић, која је страсти посветила и посебну песму (Месечарење), у којој каже: „Ја се и даље вртоглаво сурвавам./ У себе/ Када од страсти живим,/ Нека од ње и страдам“.

Слободни стих који је претежан у овој сјајној песничкој књизи, пружа вишеструке могућности за тумачења и значења, али и за естрадно говорење, пред публиком, по чему је Андријана постала позната и додатно, као рецитатор, и стекла велики ауторитет. Наравно, Андријана има и катрене, везане риме, чиме је показала да се не удаљава од најбоље српске песничке традиције, већ напротив користи је те на чврстим темељима гради нову архитектонику песме, спој традиционалног и модерног. Андријана води рачуна како о спољашњој, тако и о унутрашњој архитектури песме, а често користи и тзв. филмску монтажу слике, које се ређају у брзим резовима, сажето и функционално.

„Путоказ за луталицу“ Андријане Митровић је истовремено путоказ и читаоцима, и песницима, и критичарима... И наравно, новим антологичарима, који ће издвајати најбоље песнике за нови српски Парнас. А верујемо да ће се тамо наћи места и за поезију Андријане Митровић.

III

ДАНИЛО КОЦИЋ О ЗБИРЦИ „ПУТОКАЗ ЗА ЛУТАЛИЦУ“ - Збирка Андријане Митровић „Путоказ за луталицу“ најсликовитије се може објаснити анализом две њене песме, које припадају најужем кругу понајбољих у овом иначе успелом песничког сазвежју – „У крви записан“ и „Точак живота и смрти“.

О, Господе, ја сам се са немиром саживела,
Али дај ми снаге да живим обичан дан!

1)

Укрви записан својеврсни је игроказ о нама у нама, о лепоти, али и мисаоности „љубавне игре“ и човековог постојања. Исписана у духу савременог лирског таласа, потврђује давно изречену оцену најбољих критичара да су и нове, али и тзв. „старе“ песме, у стари, саткане од исте „песничке боје“, од песничких снова којима се ововременски простор и људи у њему доживе на тзв. самосвојни и довољно оригиналан начин, стилско-метафорички новогласним језиком, који би могао да се протумачи као оригинална, потпуно непозната, али и пожељна слика стварности!

Песма је, лако се може уочити, писана у слободном стиху, а по порукама има највише песничку боју гласа новог таласа Миљковићевог стила. Сам почетак песме разоткрива стање немира и чежње пред изазовима времена и непознатим дешавањима:

 

У тренутку,

Кад зажелех зид поверења

Да се тужна наслоним

Наишао је он,

За мене стран.

 

Одгонетка – загонетке ове песме, која је исписана по мери љубавно-рефлексивне лирике нашега доба, понајбоље се може одгонетнути у наредним стиховима:

 

И не знам,

Да ли је странпутица

или моја судбина,

Али ми је у крви записан.

 

Та исписаност духа говори више од било које слике, јер песникиња верује у долазак непознатог као задатом људском „проклетству“. Сам наставак ове, иначе прелепо исписане песме, допричава оно што песникиња интимно, дубоко у себи, проживљва не само као „неостварени сан“, него као „непоткупљиву реч“.

 

Стрпљиво,

Као што се чека срећа,

Дуго ме је

Одмакнуту гледао

И тишином снегова

Са мном ћутао.

 

То је тај нови, снажан песнички говор који сугерише оно што је велика песникиња Десанка Максимовић давно испевала (да парафразирам) – лепоту тренутка који се чека док од себе самог наговештај да! Овде, у песми метафоричког наслова „У крви записан“, ван сумње, налазе се стихови (и целина слике) довољно речити да им није потребно додатно тумачење, јер се завршном поентом говори више од сваке речи. Тишина је изречена снажно и сликовито да се њен „песнички зов“ може протумачити на више начина, али се чини да је најснажнија порука у њеној јасноћи исказаној врелином песничке жеље која говори све чак и када се  - ћути!

Даровита песникиња разоткирива романтику своје душе и скривену интиму што може бити схваћено не само као „игра речи“, него велика „игра магије“, која има своју (не)поткупљиву поруку:

 

Сваког ми је дана

Прилазио ближе

Јер је такав,

Као од моје душе

Откинут, па створен,

Непогрешиво знао

Да је срце моје стидљиво дете

А слобода,

Птица срезаних крила.

 

Ово је то ново, прелепо поређење, које се ретко среће у новој песничкој мелодији српског новога говора. Јасно је, као на „отвореном простору“, да је песникиња самовољно „заробљеница своје сенке“, коју једино може да однесе нови, добри дух љубави!

Даљи ток песме је такође једна мала-велика порука љубави, јер је за њу, истински талентовану песникињу, довољна само још једна слика да доприча све:

 

Песмом,

Као реком,

Слио се у мене непробојну

Да поплави немир и самоћу.

 

Овде, у ствари, можемо да откријемо на најбољи начин допричано то осећање „трептаја душе“, али и лепоту, мелодију стиха и истовремено јасан позив да се догоди нешто (не)очекивано! Песникња јасноћом слика и лепотом песничког говора разоткрива како се најлакше може прећи на другу обалу, „обалу среће“, ако се хоће!

 

Смехом,

Као ветром,

Завукао се испод моје косе

Да ми протресе шарене мисли.

Додирнуо је недодирљиво

И распламсао угаснуло.

 

Није лепота ових стихова само у речима и њиховом складу, него у целини поруке. Лепо, прелепо поређење, потпуно непознато у савременој песничкој строфи о „смеху као ветру“, који налази свој пут где је песникињи најлепеше, испод њене косе да би, одговара она, „додирнуо недодирљиво“ и, следи поента, „распламсао угаснуло“.

Ако се то недодирљиво може тумачити као „скрајнута лепота њене интиме“, онда се даје јасан одговор зашто је тај „смех као ветар“ (а ветар је симбол снаге) „распламсао угаснуло“. Овде, што песми даје нову загонетку, која тражи одгонетање, нема још телесног доживљаја лепоте, него само смеха који наговештава да је већ прстигла жеља да се то и оствари.

Није случајно изабрана лепа, узбудљива, широко могућа одгонетнута мисленица, али и порука речи „распламсати“, јер ће се видети из наредних стихова ове вишеслојне песме, целина одговора на заготно питање о нечему што се наслућује као ветар:

 

Тада спознах

Болно откровење:

Нежни сам цвет

Крила под груди

Да се не постидим,

Виде ли га људи.

 

Ти стихову, који доносе „поруку далеких светова“, могу се протумачити на више начина, али у њима најпре препознајемо „загонетну боју непролазне патријархалности“ и нечега од тзв. чисте, а забрањене љубави, коју доживљавамо кроз Дучићеву чувену песмо „Емина“.

Оно што песми „У крви записан“ даје више ново, најпре философско-социолошко, а нешто мање литерарно тумачење, наредни су стихови:

 

Али застидех се

Пред својом душом простом,

Намерниче мој,

Светлости моје душе,

Бескрајно ти хвала на том!

Нека су дланови пуни

Суза покајница!

Твоја сам дужница!

 

Вишеструка упитаност у тумачењу ових стихова може се, чини се, једино разумети у одговору на питање: до које мере остајемо у „сањаном дану“ и докле дозвољавамо другоме да разоткрије ту нашу „скривену сенку непролаза“.

У овим стиховима су две приче у једној причи и то исказане искрено уз загонетно питање зашто се песникиња застидела „пред својом душом простом“ и пред немерником који је „светлост њене душе“. Коначно, у назнакама које говоре о силини „тајне љубави“, читамо и наредне стихове у којима песникиња бескрајно хвали намерника, јер је – гле искрености њене душе – због свега што се догађа она његова дужница!

За сам крај, што би могао да буде и почетак песме у којој песникиња препознаје „странкињу у себи“, нижу се, могло би се рећи, и понајбољи стихови који дају одговор на питање зашто је он пристигао „тог сетног дана“:

 

Сада знам зашто је дошао

Тог сетног дана.

Послат је да ми срце преда

Њиме да гледам

И љубављу осветли пут

До мене и мог бездана.

Више није странац

Иако је самозван,

Дошао је да ми врати крила

У трену који је у крви записан.

 

Некадашњи странац то више није „иако је самозван“. Он не долази било где, него до ње и њеног бездна (што је друга смисленица за немоћ, тугу и бол) и не долази реда ради „него да врати крила“ (а она, крила, симбол су слободе и сна да се полети високо до жељене слике света). По начину настајања песме (слободни стих), по доследној, на моменте драматично исказаној причи о лепоти, али и трептају над људским трајањем, по сликама које маме уздахе, али и јасној поруци љубави која „распламсава угаснуло“, песма, рекосмо, метафоричког, али делимице и загонетног наслова (што је само чини још вреднијом) „У крви записан“, припада малом, одабраном кругу савреме српске лирике и, нема никакве сумње, понајбоља је у иначе раскошној палети стихова даровите, талентоване, образоване лесковачке песникиње Андријане Митровић.

2)

Андријана Митровић, несумљиво даровита лесковачка песникињa млађе генерације, стекла је популарност читалаца и књижевне критике бројним песмама које је рецитовала на књижевним вечерима. По начину писања, друга песма, „Точак живота и смрти“, потврђује да Митровићева влада техником писања и да је овде применила ретко присутну изражајну форму - секстина (строфа од шест стихова), што је захтевало да другачије, него у стофама од четири стиха (катрен), искаже свој песнички свет.

Пођимо до самог наслова. Најпре уочавамо две тако често присутне речи у људском свакодневљу – живот и смрт, којима песникиња придодаје смисленицу „точак“ чиме, у ствари, сугерише да су и живот и смрт у сталном покрету, што се може јасно закључити из саме песме.

Точак из самог наслова песме, песникиња ће употребити само једном, у трећем стиху прве строфе: „Тај вечни точак живота и смрти“. Овде, дакле, придодаје једну временску одредницу „вечни“, што само појачава снагу њеног поимања људског трајања и његове пролазности.

Занимљиво је да је већ у првој строфи Митровићева дала одговор на питање саме суштине, односно смисла „вечног точка живота и смрти“, јер шаље поруку да се он у њој „окреће и туче“ и у завршним стиховима прве строфе допевава своје стање овоземаљског трајања:

 

Када летим, у прах ме дроби,

А кад падам, из понора ме вуче.

 

Ту такође уочавамо два стања и две слике; једну која указује на летење, а друга на пад. У првом случају „тај вечни точак живота и смрти“, у прах је дроби, а у другом из понора је вуче. У наставку ове заиста више него успешне песме ретких строфа Андријана Митровић разоткрива део своје интиме, али сасвим прецизно даје одговор на питање „ако живот треба осетити душом“, пита се „нашто чизме, нашто капути!“ Јер, додаје „стопала моја не газе плитко“ и опет поентира стихом „нити ми се срце икада штеди“. У претпоследњем стиху друге строфе, Митровића бира реч „битка“, која сугерише на стање које обично доводи до разарања, када често нема ни победника, ни побеђених, али нам јасно сугерише:

 

Битка у којој ни окрзнута нисам,

Горштачкој души много не вреди.

 

Ако занемериму (прејаку) реч „битка“, онда наредни стихови јасно разоткривају нежно срце младе песникиње:

 

Сакрила сам сету у коврџе златне,

И уста су моја ћудљива ко ватра 

 

Посебно су сугестивни и лепо пронађени стихови јасног метафоричког значења како су јој уста „ћудљива ко ватра“. Таква врста поређења у савременом песничком изразу су  - права реткост! То су два јасно супротстављена песничка појма: „ћутљив“ и „ватра“. Ако бисмо тумачили изворно реч ћутљив, онда бисмо закључили да он упућује на – тишину! Са друге стране „ватра“ јасно асоцира на – узаврело стање које може да изазове катастрофу!Значење саме „ватре“ и њено место, песникиња тумачи крајње занимљивим и донекле загонетним стиховима:

 

Што с лавом ћути испод мирног вулкана

Све док ми сокови живота жеђ гасе.

Не живим ли све своје страсти,

Изгорим изнутра и свет око се!

 

Завршни део песме такође јасно исказује снажно осећање које је у сасвежју ауторке ове песме. Већ у првом стиху даје леп оквир стварности – „мирисни смирај дана“, али тај прелепи тренутак није за песникињу довољан да буде спокојна јер осећа „колико је несрећан свет“ и закључује, као да је преживела готово цели живот, да плач и бол тога света није јој стран. Снажна поента песме је, заправо, сам завршетак:

 

О, Господе, ја сам се са немиром саживела,

Али дај ми снаге да живим обичан дан!

 

То је тај песнички универзум који одзвања и нагони на промишљања о смислености живота исказаног јасноћом самога наслова песме „Точак живота и смрти“. Поруке завршног стиха песме даје одговор на питање о лепоти, али и болу људског века у коме су испреплетане личне, али и туђе тајне, радост и туга; све наједном, а опет посебно. И тако у недоглед!

Андријана Митровић, инжењер по образовању, а поета у души, потврдила је оно што смо одавно знали – да поседује неспорни таленат и да снагом својих стихова у бојама препуних метафора показује сву лепоту српског песничког гласа.

Овим, и другим песмама Андријана Митровић показала је не само да зна шта је „нови песнички говор“, него на занимљив начин испреда догађаје о „малим љуским драмама“ и „недосањаним сновима“, што само могу најбољи и најталентованији песници и зналци нашега језика.   

IV

 АНДРИЈАНА МИТРОВИЋ - ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ

 

У КРВИ ЗАПИСАН

 

У тренутку,

Кад зажелех зид поверења

Да се тужна наслоним

Наишао је он,

За мене стран.

И не знам,

Да ли је странпутица

или моја судбина,

Али ми је у крви записан.

Стрпљиво,

Као што се чека срећа,

Дуго ме је

Одмакнуту гледао

И тишином снегова

Са мном ћутао.

 

Сваког ми је дана

Прилазио ближе

Јер је такав,

Као од моје душе

Откинут, па створен,

Непогрешиво знао

Да је срце моје стидљиво дете

А слобода,

Птица срезаних крила.

 

Песмом,

Као реком,

Слио се у мене непробојну

Да поплави немир и самоћу.

Смехом,

Као ветром,

Завукао се испод моје косе

Да ми протресе шарене мисли.

Додирнуо је недодирљиво

И распламсао угаснуло.

 

Тада спознах

Болно откровење:

Нежни сам цвет

Крила под груди

Да се не постидим,

Виде ли га људи.

Али застидех се

Пред својом душом простом,

Намерниче мој,

Светлости моје душе,

Бескрајно ти хвала на том!

Нека су дланови пуни

Суза покајница!

Твоја сам дужница!

 

Сада знам зашто је дошао

Тог сетног дана.

Послат је да ми срце преда

Њиме да гледам

И љубављу осветли пут

До мене и мог бездана.

Више није странац

Иако је самозван,

Дошао је да ми врати крила

У трену који је у крви записан.

 

ТОЧАК  ЖИВОТА И СМРТИ

 

Moжда ни за живота сазнати нећу
Да ли је благослов или моје -
Тај вечни точак живота и смрти

Што се у мени окреће и туче.

Када летим, у прах ме дроби,

А када падам, из понора ме вуче.

 

Ако живот треба осетити душом,

Нашто чизме, нашто капути!

Стопама моја не газе плитко,

Нити ми се срце икада штеди.

Битка у којој ни окрзнута нисам,

Горштачкој души много не вреди.

 

Сакрила сам сету у коврџе златне,

И уста су моја ћудљива ко ватра

Што с лавом ћути испод мирног вулкана

Све док ми сокови живота жеђ гасе.

Не живим ли све своје страсти,

Изгорим изнутра и свет око се!

Каткад у мирисни смирај дана,

Када се чине лаким и сати и минути,

Осетим колико је несрећан свет

И његов плач и бол ми није стран.

О, Господе, ја сам се са немиром саживела,

Али дај ми снаге да живим обичан дан!

 

МИМИКРИЈА

 

Мимимикријом лептира

Са лажним очима

Сакрих се од грабљивица

У дубокој шуми

Где је опасно

Летети нежних крила.

Али моје унутрашње очи,

Те издајице клете,

Озарене ватром силних хтења,

Одаше се сјајем усхићења!

 

У том изгнанству

Од земаљских страхова

И небеских снова,

На пола пута,

И на пола моћи,

Пронађох један крхки цвет…

Самотан на брегу

И на удару ветрова.

Те створих на њему чудноват свет

Далеко од смртних створова.

 

И тек ако ме нека радознала луталица

Открије жмурећи,

Довикне ћутањем,

И разоткрије срцем,

Обрисаће ми лажне очи

И изоштрити крила да секу ветрове.

До рањивости голи,

Открићемо своје коже од паучине

И као небески виртуози

Полетети пут месечине.

 

СНАГА

Само напред, хајде ломи ме,

Загризи најбоље што знаш, али знај,

Нека су места временом отврдла,

А ту где је меко, уживај!

 

Гордо ћу истрпети бол

И тежак крик угушити под груди,

Нека твој отров буде убојит

Као код бедних, невољених људи.

 

Нема мира између човека и вука,

Звери су верне само својој ћуди,

Сувише јака да бих звер била

Нека те моја тишина излуди!

 

А када ме тешком чизмом згазиш,

Из плодне ћу земље скупити све соли

И попут свежег планинског цвета

Усправити се поносно, мирисна и лепа.

 

ПОВРАТАК ПТИЦЕ

 

Када ми дођу немири што гласно ћуте,

И речи с ветром умину,

О, тако ми требаш у те плаве минуте

Да самоће спојимо у нежну тишину.

 

С пролећа, када ливада цветна и плодна

Поветарцем замирише,

Плесала бих са тобом боса и слободна

Под веселим капима неке топле кише.

 

Кад летња ноћ окачи месец изнад гора

На озвезданом капуту,

Открила бих ти тајне испод мојих бора

Па нека твој поглед лута по млечном путу.

 

Кад ми се златни дани под кожу увуку,

И проспу по лишћу сувом,

Расула бих косу на том меком јастуку,

Да од валова њених себи саградиш дом.

Кад зимска студен наниже ледена шила,

Веруј драги, чак и тада!

Ја бих с тобом планинске снегове газила,

Док твој поглед к`о пахуља по мени пада.

 

Иако птицама треба небо слободно,

Ја бих се теби вратила,

Ти ме не везујеш рукама чврсто за тло,

Већ дижеш да полетим опружених крила.

 

ЗАШТО СЕ ЉУДИ СУШЕ

Гледам ова отврдла, пуста људска срца

И како се луда младост старости руга,

пролазећи покрај ње као да је куга,

гледа, а не види како у беди грца.

 

Заслепеше нас светла далеких градова,

Па заборависмо да покајање вреди,

И лагано из живота човечност бледи.

Утихнуше давно сва уста старог кова.

Заљубљена чељад у животну лакоћу

Свакој жртви бахато окренуше леђа,

Те заћуташе горди због речи што вређа,

Напуштајућ` немо понижену самоћу.

 

На тиха смо врата некад често куцали

Да видимо очи тишини што виче.

Туђа нас се бол сада уопште не тиче,

Не иштемо помоћ да је не бисмо дали.

 

Када нам пресахну топле сузе из груди

За све изгладнеле и напаћене душе,

Почеће и отврдла срца да се суше

Опустећемо и престати бити људи!

 

ТВОЈА ПОСЕБНОСТ

 

Да ли знаш

Да је одувек била посебна

Бистрина твог погледа

Која објашњава необњашљиво,

Твој мозаик речи детета и мудраца,

И додир твојих руку

Нежнији од пустињског ветра?

 

Пољубац твој је посебан

Којим ми говориш да

Нисам ни свесна љубави коју осећаш.

И твоје очи су посебне,

Тамне и бистре толико

Да могу видети свој одраз у њима

И заспати с најлепшим осмехом.

 

Начин на који ме волиш је посебан,

Тако посебан

Да су године навике немоћне

Да униште чаролију у мени

Док те посматрам

Како хитро ходаш нашом собом

И угађаш ми вечером и вином.

 

Ти си као небо,

Као сунце,

Стално си ми пред очима

Да их више и не гледам,

Већ само твоју посебност

Коју не могу да опишем

Овим земаљским језиком.

 

НА КРАЈУ ПУТА

 

Ноћ тако дивно мирише,

Удахни дубоко

И осетићеш да ваздух

Нечег чудног има у себи,

Голица ноздрве

И досеже до срца.

 

Зато крени!

Затвори очи

И пусти да те ветар носи.

 

И не бој се,

Не мисли ништа

Већ осети,

Осети како те води тамо

Где сигурно желиш отићи.

 

На крају пута,

Када те остави испред мог прага

Отвори очи

И посматрај како те волим.

 

ТИ, МИСАО МОЈА

 

Баш сам неспретна,

Кад не могу да се досетим начина

Да ти покажем како горим онда

Кад лењо спустим главу на твоје груди,

Слушам твоје срце,

Осећам ритам твог уздаха,

Стежем ти руку

И ћутим.

 

Додирнуо си ми срце својим погледом

И кад би само могао да осетиш

Ту врелину што ћути у мени,

Насмешио би се

И схватио да у поређењу са њом

Ватра није толико јака.

 

Срушио си моје зидове уздржања

Откад сам допустила да постанеш

Моја прва јутарња мисао

Тако нежна и јака,

Да и у самоћи осетим како твоји прсти

Промичу мојом косом.

 

ДАЉИНЕ

 

Разголићени

До рањивих истина,

Загрлили смо се душама,

Спојивши чворишне тачке

Укрштања самоће и бола,

Пољубили имагинацијом,

И разумели ћутањем,

Док су нам тела браниле

Непролазне даљине,

На које нисам љута,

Јер сам босог срца

Ту савршеност

Могла да дотакнем.

 

[1] Мирослав Димитријевић, књижевник,  председник Српске духовне академије, рецензија збирке песама „Путоказ за луталицу“, која је промовисана у ЛКЦ 31. марта 2017. године.

Pročitano 603 puta Poslednji put izmenjeno subota, 01 april 2017 10:28

Ostavi komentar

Proverite da li ste uneli sve potrebne informacije gde je naznačeno (*). HTML kod nije dozvoljen.

Prelistavanje.rs Leskovac.biz