Raspisan konkurs za kratku priču "Vukašin Conić"

   LESKOVAC - Porodica književnika Vukašina Conića (1935 - 1980), autora romana Daleki beli putev...

MS udruženje: "Ja imam prava na ljubav i sreću"

LESKOVAC – U leskovačkom Kulturnom centru, sinoć je, povodom Svetskog dana obolelih od multipla sk...

Narodni muzej: Tajne arheoloških depoa

ЛЕСКОВАЦ - У присуству великог броја посетилаца синоћ је у Народном музеју Лесковац отворена изл...

  • Raspisan konkurs za kratku priču "Vukašin Conić"

    utorak, 06 jun 2017 16:12
  • MS udruženje: "Ja imam prava na ljubav i sreću"

    sreda, 31 maj 2017 09:21
  • Narodni muzej: Tajne arheoloških depoa

    sreda, 17 maj 2017 08:57

Andrijana Mitrović, pesnikinja: "Putokaz za lutalicu"

utorak, 21 mart 2017 15:28 Napisao 

ЛЕСКОВАЦ - Андријана Митровић рођена је 1980. године у Лесковцу. Дипломирала на  Технолошком факултету у Лесковцу. Поезију пише још од раних школских дана. Чланица је неформалне групе „Поезија 016“.

Пише мисаону и љубавну поезију и мудре изреке и чест је учесник песничких скупова. Освојила је бројне награде: друго место по оцени публике на песничком маратону у Нишу, а на песничким сусретима у организацији Књижевног клуба "Душан Матић" у Ћуприји припала јој је награда за најбољу песму и награда „Марама Злате Живадиновић“. Године 2017. Андријана Митровић објавила је првенац, збирку песама „Путоказ за луталицу“.

НАПОМЕНА: Рад Андријане Митровић опширно је представљен у двотомној студији Д. Коцића "Лесковачки писци - трагови и трагања" (2015, 2016) и "Лесковачки писци - хрестоматија и коментари" (2017).

Видети - о в д е:

Андријана Митровић: Живот и рад

ПУТОКАЗ ЗА АНГЕЛАРИЈУМ - Ова књига је тако добро написана да се мора чешће читати, ишчитавати, дочитавати и очитавати као песничка молитва, и обавезно је треба учити наизуст, јер зато је и срочена да нас изнутра пролепша, пробуди, подмлади... Свака песма у њој је – цвет, а цела збирка јесте  - цветачник. Поетски светачник. Овде живе најлепше српске речи и најфинија осећања, најсуптилније духовне вибрације и мудри трептаји срца и ума.[1]

У овим песмама чује се благи и нежни шум анђеоских крила, дах лептира... Овде су ангели, чувари људских душа, нашли свој дом. Зато је ова књига својеврсни – ангеларијум. Људско биће или Божје створење мора бити прво анђео на Земљи, да би на Небу постало човек. Такви су закони љубави.

А ова изузетна збирка песама се родила из душе и срца, из ума и разума, из пера Андријане Митровић, младе, али већ познате и признате лесковачке песникиње, која овом књигом-кометом узлази у Свету Васиону Бога Логоса, Духа Пресветога, у надљубавни океан етра, чисте Божанске енергије која нас све прожима својим плаветнилом и бескрајном милошћу, уједињује нас у Једно, у Целину и Целост, у Пунину, Пуност и у Пуноћу – у Свејединство и Свесвест Бога и човека, Божанског и људског...

Млада и врсна српска поетеса Андријана Митровић изабрала је сасвим одговарајући наслов за своју прву песничку књигу која ће је ускоро винути у сам звездани врх младе српске поезије, у ново јато Пегазово.

Наслов „Путоказ за луталицу“ не односи се само на библијског Ахасвера, ни на Хомеровог Одисеја, ни на витеза округлог стола Борса (Бориса), иначе Србина пореклом, као што то беху и сви витезови краља Артура, трагачи за Светим Гралом...

„Путоказ за луталицу“ није намењен ни једној номадској групи или појединцу, као ни савременим путницима – глобтротерима, већ је истовремено путоказ свима њима и нама, односно целом човечанству.

Оног тренутка када је јекнула реза  на Еденском врту, и Адам и Ева се нашли изван Раја, почиње вечно лутање наших прародитеља и нас њихових потомака по белом свету и несвету, све до данашњих дана – у потрази за знаковима поред пута, за било каквим путоказом.

Раскошног песничког талента, Андријана Митровић поседује не само добру уметничку опсервацију, широке хоризонте, већ има и моћ дубоке интроспекције, самопознања и созерцавања душе и срца, јер се по томе новозаветни Унутарњи човек и познаје за разлику од Спољашњег старозаветног човека.

Зато је поезија Андријане Митровић врло суптилна, емотивна, женски нежна али мушки мудра и одважна, спремна на велика лична одрицања зарад ближњег свог, кадра и на самопожртвовање у име Љубави, Вере и Наде, и мајке им Софије, које се славе 30. септембра по православном календару.

Блистава песничка жица Андријане Митровић, којом везе своје стихове, трокатна је, односно састављена од три конца: љубавног, духовног и мисаоног. Андријана је нова стиховезиља, савремена Јефимија нашег тужног доба, која стихове везе на српском језику у ћириличном руху, по Гутемберговој и дигиталној галаксији.

Лесковачка стиховезиља Андријана Митровић већ са својом првом књигом отвара нове песничке теме које до сада нису обрађиване у нашој поезији, па тако и на овај начин одређује путоказ новим лирским душама, луталицама у потрази за сопством и јаством.

Има ли Андијанин „Путоказ за луталицу“ коначно исходише? Наравно. То је сусрет са Светом и Самозрачећом  Светлошћу – са Богом, са оним „Који је старији и од Самог Себе“, а „сваког се часа подмлађује“. То је исходиште свих  душа залуталих или не, океан Живе Светлости – наручје Живог Бога у коме се сливају све душе, не губећи свој идентитет.

Име је знак (nomen est omen). Човек се сроди са својим именом, стане да личи на њега и име на човека. То је закон кумовања у овом свету. Једно друго штите и бране, гарантују једно за друго пред Лицем Божјим. Зато је кумство код нас и изнад свега у великом поштовању.

Андријана Митровић у свом имену и презимену носи врло високе духовне фреквенције, високонапонску космичку и Божанску енергију. Најпознатији Андрија у хришћанској култури и цивилизацији је Свети Андрија Првозвани, апостол Христов, а Андријана као његова имењакиња носи звучне вибрације овог светог имена. У презимену Митровић налазимо име бога Митре, из старе српске религије – митраизма, од којег нам и у новој вери остадоше термини: митра, митрополија, Митровица (Сремска и Косовска) где беху седишта митрополије... Андријанино презиме се налази и у светој књизи митраизма – Зардушт – што значи Зарна душа, Светла или Светлосна душа. Поезију какву читамо у овој збирци могла је да напише само једна таква светла песничка душа, какву носи Андријана Митровић.

Ако читаоцу и вернику Поезије треба препоручити најбоље песме из Андријанине збирке одлучујем се најбоље од најбољих: У крви записан, Месечарење (Страсти), Док те тангом плешем, Блиска даљина, Повратак птице, Кад време стане, Сазвежђе, Мозаик, Точак живота и смрти, Снага, Пукотине, Мимикрија, Твоја посебност, Тешки сати, Даљине, На крају пута... и тако бих могао да набрајам све једну за другом, јер то су истовремено и мисаоне песме које говоре о љубави, а потрага за љубављу је потрага за Богом, као највишом инстанцом („Љуби Господа Бога свим срцем својим...“) али посебно бих издвојио поемичну рефлексивну песму – заправо поему „Путоказ за луталицу“ која има шест фрактула, који могу да функционишу и сами за себе као посебне песме, али и као јединствена и смисаона целина у поеми, која је позјмила наслов Андријаниној књизи. Дакле, Андријана везе песме златном жицом, сложени вез лирике и философије – лирозофије. Искрено, честито, отворено, без трунке лицемерја, без уздржавања зарад лажног скрупула и сличног. Та отвореност према свету и чини је значајном песникињом, јер колико се отвориш у срцу и души, толико ћеш и добити љубави и светлости. Затворена срца чамују у тами.

У Будизму као култури, грех је чак и песничка опсесија, па се тако на самрти чувени Мацуо Башо, исповедао пред учеником да је био опседнут хаику песмом и да је целог живота само на поезију мислио. Мало после задње исповести позвао је ученика да исправи своју последњу песму. У нашој православној култури, чувени мудрац и духовник Свети Владика Николај је песнике стављао на друго место, одмах иза монаха. И сам је био песник и духовник и страсни заљубљеник у стихове, које је и сам писао. По њему песници су изабрани по вољи Божјој, не њиховом заслугом, већ да буду преносиоци Промисли Божје. Једна од Божјих изабраница и страсница поезије је и Андријана Митровић, која је страсти посветила и посебну песму (Месечарење), у којој каже: „Ја се и даље вртоглаво сурвавам./ У себе/ Када од страсти живим,/ Нека од ње и страдам“.

Слободни стих који је претежан у овој сјајној песничкој књизи, пружа вишеструке могућности за тумачења и значења, али и за естрадно говорење, пред публиком, по чему је Андријана постала позната и додатно, као рецитатор, и стекла велики ауторитет. Наравно, Андријана има и катрене, везане риме, чиме је показала да се не удаљава од најбоље српске песничке традиције, већ напротив користи је те на чврстим темељима гради нову архитектонику песме, спој традиционалног и модерног. Андријана води рачуна како о спољашњој, тако и о унутрашњој архитектури песме, а често користи и тзв. филмску монтажу слике, које се ређају у брзим резовима, сажето и функционално.

„Путоказ за луталицу“ Андријане Митровић је истовремено путоказ и читаоцима, и песницима, и критичарима... И наравно, новим антологичарима, који ће издвајати најбоље песнике за нови српски Парнас. А верујемо да ће се тамо наћи места и за поезију Андријане Митровић.

АНДРИЈАНА МИТРОВИЋ - ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ

 У КРВИ ЗАПИСАН

У тренутку,

Кад зажелех зид поверења

Да се тужна наслоним

Наишао је он,

За мене стран.

И не знам,

Да ли је странпутица

или моја судбина,

Али ми је у крви записан.

Стрпљиво,

Као што се чека срећа,

Дуго ме је

Одмакнуту гледао

И тишином снегова

Са мном ћутао.

 

Сваког ми је дана

Прилазио ближе

Јер је такав,

Као од моје душе

Откинут, па створен,

Непогрешиво знао

Да је срце моје стидљиво дете

А слобода,

Птица срезаних крила.

 

Песмом,

Као реком,

Слио се у мене непробојну

Да поплави немир и самоћу.

Смехом,

Као ветром,

Завукао се испод моје косе

Да ми протресе шарене мисли.

Додирнуо је недодирљиво

И распламсао угаснуло.

 

Тада спознах

Болно откровење:

Нежни сам цвет

Крила под груди

Да се не постидим,

Виде ли га људи.

Али застидех се

Пред својом душом простом,

Намерниче мој,

Светлости моје душе,

Бескрајно ти хвала на том!

Нека су дланови пуни

Суза покајница!

Твоја сам дужница!

 

Сада знам зашто је дошао

Тог сетног дана.

Послат је да ми срце преда

Њиме да гледам

И љубављу осветли пут

До мене и мог бездана.

Више није странац

Иако је самозван,

Дошао је да ми врати крила

У трену који је у крви записан.

 

ТОЧАК  ЖИВОТА И СМРТИ

Moжда ни за живота сазнати нећу
Да ли је благослов или моје -
Тај вечни точак живота и смрти

Што се у мени окреће и туче.

Када летим, у прах ме дроби,

А када падам, из понора ме вуче.

 

Ако живот треба осетити душом,

Нашто чизме, нашто капути!

Стопама моја не газе плитко,

Нити ми се срце икада штеди.

Битка у којој ни окрзнута нисам,

Горштачкој души много не вреди.

 

Сакрила сам сету у коврџе златне,

И уста су моја ћудљива ко ватра

Што с лавом ћути испод мирног вулкана

Све док ми сокови живота жеђ гасе.

Не живим ли све своје страсти,

Изгорим изнутра и свет око се!

Каткад у мирисни смирај дана,

Када се чине лаким и сати и минути,

Осетим колико је несрећан свет

И његов плач и бол ми није стран.

О, Господе, ја сам се са немиром саживела,

Али дај ми снаге да живим обичан дан!

 

МИМИКРИЈА

Мимимикријом лептира

Са лажним очима

Сакрих се од грабљивица

У дубокој шуми

Где је опасно

Летети нежних крила.

Али моје унутрашње очи,

Те издајице клете,

Озарене ватром силних хтења,

Одаше се сјајем усхићења!

 

У том изгнанству

Од земаљских страхова

И небеских снова,

На пола пута,

И на пола моћи,

Пронађох један крхки цвет…

Самотан на брегу

И на удару ветрова.

Те створих на њему чудноват свет

Далеко од смртних створова.

 

И тек ако ме нека радознала луталица

Открије жмурећи,

Довикне ћутањем,

И разоткрије срцем,

Обрисаће ми лажне очи

И изоштрити крила да секу ветрове.

До рањивости голи,

Открићемо своје коже од паучине

И као небески виртуози

Полетети пут месечине.

 

СНАГА

Само напред, хајде ломи ме,

Загризи најбоље што знаш, али знај,

Нека су места временом отврдла,

А ту где је меко, уживај!

 

Гордо ћу истрпети бол

И тежак крик угушити под груди,

Нека твој отров буде убојит

Као код бедних, невољених људи.

 

Нема мира између човека и вука,

Звери су верне само својој ћуди,

Сувише јака да бих звер била

Нека те моја тишина излуди!

 

А када ме тешком чизмом згазиш,

Из плодне ћу земље скупити све соли

И попут свежег планинског цвета

Усправити се поносно, мирисна и лепа.

 

ПОВРАТАК ПТИЦЕ

Када ми дођу немири што гласно ћуте,

И речи с ветром умину,

О, тако ми требаш у те плаве минуте

Да самоће спојимо у нежну тишину.

 

С пролећа, када ливада цветна и плодна

Поветарцем замирише,

Плесала бих са тобом боса и слободна

Под веселим капима неке топле кише.

 

Кад летња ноћ окачи месец изнад гора

На озвезданом капуту,

Открила бих ти тајне испод мојих бора

Па нека твој поглед лута по млечном путу.

 

Кад ми се златни дани под кожу увуку,

И проспу по лишћу сувом,

Расула бих косу на том меком јастуку,

Да од валова њених себи саградиш дом.

Кад зимска студен наниже ледена шила,

Веруј драги, чак и тада!

Ја бих с тобом планинске снегове газила,

Док твој поглед к`о пахуља по мени пада.

 

Иако птицама треба небо слободно,

Ја бих се теби вратила,

Ти ме не везујеш рукама чврсто за тло,

Већ дижеш да полетим опружених крила.

 

ТИ, МИСАО МОЈА

Баш сам неспретна,

Кад не могу да се досетим начина

Да ти покажем како горим онда

Кад лењо спустим главу на твоје груди,

Слушам твоје срце,

Осећам ритам твог уздаха,

Стежем ти руку

И ћутим.

 

Додирнуо си ми срце својим погледом

И кад би само могао да осетиш

Ту врелину што ћути у мени,

Насмешио би се

И схватио да у поређењу са њом

Ватра није толико јака.

 

Срушио си моје зидове уздржања

Откад сам допустила да постанеш

Моја прва јутарња мисао

Тако нежна и јака,

Да и у самоћи осетим како твоји прсти

Промичу мојом косом.

 

ЗАШТО СЕ ЉУДИ СУШЕ

Гледам ова отврдла, пуста људска срца

И како се луда младост старости руга,

пролазећи покрај ње као да је куга,

гледа, а не види како у беди грца.

 

Заслепеше нас светла далеких градова,

Па заборависмо да покајање вреди,

И лагано из живота човечност бледи.

Утихнуше давно сва уста старог кова.

Заљубљена чељад у животну лакоћу

Свакој жртви бахато окренуше леђа,

Те заћуташе горди због речи што вређа,

Напуштајућ` немо понижену самоћу.

 

На тиха смо врата некад често куцали

Да видимо очи тишини што виче.

Туђа нас се бол сада уопште не тиче,

Не иштемо помоћ да је не бисмо дали.

 

Када нам пресахну топле сузе из груди

За све изгладнеле и напаћене душе,

Почеће и отврдла срца да се суше

Опустећемо и престати бити људи!

 

ТВОЈА ПОСЕБНОСТ

 

Да ли знаш

Да је одувек била посебна

Бистрина твог погледа

Која објашњава необњашљиво,

Твој мозаик речи детета и мудраца,

И додир твојих руку

Нежнији од пустињског ветра?

 

Пољубац твој је посебан

Којим ми говориш да

Нисам ни свесна љубави коју осећаш.

И твоје очи су посебне,

Тамне и бистре толико

Да могу видети свој одраз у њима

И заспати с најлепшим осмехом.

 

Начин на који ме волиш је посебан,

Тако посебан

Да су године навике немоћне

Да униште чаролију у мени

Док те посматрам

Како хитро ходаш нашом собом

И угађаш ми вечером и вином.

 

Ти си као небо,

Као сунце,

Стално си ми пред очима

Да их више и не гледам,

Већ само твоју посебност

Коју не могу да опишем

Овим земаљским језиком.

 

НА КРАЈУ ПУТА

 

Ноћ тако дивно мирише,

Удахни дубоко

И осетићеш да ваздух

Нечег чудног има у себи,

Голица ноздрве

И досеже до срца.

 

Зато крени!

Затвори очи

И пусти да те ветар носи.

 

И не бој се,

Не мисли ништа

Већ осети,

Осети како те води тамо

Где сигурно желиш отићи.

 

На крају пута,

Када те остави испред мог прага

Отвори очи

И посматрај како те волим.

 

ДАЉИНЕ

 

Разголићени

До рањивих истина,

Загрлили смо се душама,

Спојивши чворишне тачке

Укрштања самоће и бола,

Пољубили имагинацијом,

И разумели ћутањем,

Док су нам тела браниле

Непролазне даљине,

На које нисам љута,

Јер сам босог срца

Ту савршеност

Могла да дотакнем.

[1] Мирослав Димитријевић, књижевник,  председник Српске духовне академије, рецензија збирке песама „Путоказ за луталицу“, која ће бити промовисана у ЛКЦ краjем марта 2017. године. Мирослав Димитријевић (1950. Рашевица) је књижевник, публициста, новинар, есејист, историограф, књижевни критичар, антологичар и сакупљач народних умотворина. Објавио је преко 90 дела: песама, прича, романа, монодрама, сатире, монографија, антропогеографских и историјских студија, есеја, беседа, антологија, народних умотворина и песама за децу. У издавачкој предузећу „Мирослав“ из Београда почела су да излазе његова изабрана дела  из историје и историографије.

Pročitano 579 puta Poslednji put izmenjeno utorak, 21 mart 2017 15:30

Ostavi komentar

Proverite da li ste uneli sve potrebne informacije gde je naznačeno (*). HTML kod nije dozvoljen.

Prelistavanje.rs Leskovac.biz