Raspisan konkurs za kratku priču "Vukašin Conić"

   LESKOVAC - Porodica književnika Vukašina Conića (1935 - 1980), autora romana Daleki beli putev...

MS udruženje: "Ja imam prava na ljubav i sreću"

LESKOVAC – U leskovačkom Kulturnom centru, sinoć je, povodom Svetskog dana obolelih od multipla sk...

Narodni muzej: Tajne arheoloških depoa

ЛЕСКОВАЦ - У присуству великог броја посетилаца синоћ је у Народном музеју Лесковац отворена изл...

  • Raspisan konkurs za kratku priču "Vukašin Conić"

    utorak, 06 jun 2017 16:12
  • MS udruženje: "Ja imam prava na ljubav i sreću"

    sreda, 31 maj 2017 09:21
  • Narodni muzej: Tajne arheoloških depoa

    sreda, 17 maj 2017 08:57

Biljana Mičić: Književni konkurs "Vukašin Conić"

ponedeljak, 13 mart 2017 15:43 Napisao 

ЛЕСКОВАЦ - Биљана Мичић (1978, Параћин) – студије српског језика и књижевности завршила је на Студијског групи за српски језик и књижевност Филозофског факултета у Нишу 2001. године.

Магистарску тезу под насловом „Поезима и поетика Милана Дединца“ одбранила је 2012. године. Бави се књиженом критиком и есејистиком. Од 2009. до 2011. године била је у уредништву часописа Наше стварање.

Радове је објављивала у стручним и научним публикацијама и у часописима и листовима: Књижевна реч (Београд), Књижевност и језик (Београд), Књижевни магазин (Београд), Књижевни лист (Београд), Књижевне новине (Београд), Летопис Матице српске (Нови Сад), Градина (Ниш), Наше стварање (Лесковац), Philogija Mediana (Ниш), Прича (Београд), Помак (Лесковац), Кораци (Крагујевац), Новине Београдског читалаштва (Београд), Hereticus (Београд). Године 2010. београдска Алтера објавила је у библиотеци „Калем“ њену књигу „Под језиком, над говодом: Огледи о Настасијевићу и Џунићу. Године 2012. са Владимиром Мичићем приредила је књигу изабраних радова Николаја Тимченка о Андрићу и Црњанском – „Између стврности и егзистенције.“

Учествовала је на научним скуповима „Књижевност на дијалекту“ (Лесковац 2006), „Дијалекат и дијалекатска књижевност“, (Лесковац 208) и на 17. Конгресу Савеза славистичких друштава Србије (Сокобања 2009). Од 2001. до 2004. године радила је као професор српског језика и књижевности у Техничкој школи у Лесковцу. Од 2004. године ради у Гимназији у Лесковцу. Школске 2006/2007. године била је сарадник на Филозофском факултету у Нишу на предмету Савремени српски језик III[1]

Рад мр Биљане Мичић опширно је представљен у делу Д. Коцића: Лесковачки писци - трагови и трагања: хрестоматија и коментари".

Биљана Мичић: Стваралаштво

 

БИЉАНА МИЧИЋ О КОНКУРСУ „ВУКАШИН ЦОНИЋ“ - Широк дијапазон тема и уметничких поступака потврђује неисцрпне могућности кратке приче и још једном упућује на значај конкурса „Вукашин Цонић“ у неговању и промовисању овог уметничког жанра, који се испоставља као темељ свеукупне уметности приповедања.[2]

Тематске окоснице у пристиглим причама разнолике су: од представљања појединих драматичних ситуација из живота, произашлих из сусрета са смрћу и болешћу, од мотива љубави, детињства, самоће, отуђености, до мотива уметничког стварања и његове улоге у савременом свету и у животу појединца. Издвојили су се читави кругови прича обједињених око теме избеглиштва и немоћи човека да се одупре трагичном притиску историје. Те приче представљају потресне слике обичних људи који су се нашли у невремену историје у којем су посуновраћене све људске вредности. Велики број прича поникао је из намере да се урбаној атмосфери садашњице супротстави идеализована слика прошлости са традиционалним патријархалним вредностима које носи. Јасно се издвојио и круг прича социјалне тематике на трагу прозе реалистичко-сатиричког проседеа. Удео фантастичног је приметан у знатном броју прича, с тим што је уплив фантастичног различито мотивисан – од отварања ка фолклорно-митском подтексту до преклапања реалног и фантастичног у духу постмодернистичке прозе Борхеса, Павића или Горана Петровића.

Уз тематско богатство, приче пристигле на конкурс који носи име књижевника Вукашина Цонића показују и читаву скалу наративних поступака – од хроничарског описа збивања, преко епистоларне форме, онеобичавања наративне перспективе, до крајње фрагментарности или интимистичке исповести која прераста у поетску прозу. Велики број прича издвојио се доследном мотивацијом, заокруженом композицијом, те одлука жирија уопште није била лака.

Лепота кратке приче огледа се и у атмосфери коју носи и коју као општи утисак оставља. Ишчитавање ових кратких прича уводи и у атмосферу бајковитог, ониричког, заумног, и у атмосферу кафкијанског, а известан број прича приближава се, и по тематици и по атмосфери, прози Буковског и Хенрија Милера.

Аутори пристиглих прича често су у дијалогу са великим именима литературе, остварујући интертекстуалне везе и откривајући подтекст својих прича ка Достојевском, Набокову, Поу итд.

Чему овакав хипертрофиран увод у једном саопштењу жирија? Наравно, не само да би потврдио тежину избора пред којим смо као жири били. Желели смо да, с једне стране, укажемо на кретања која се у жанру кратке приче у савременој српској књижевности дешавају, и да, с друге стране, потврдимо значај конкурса „Вукашин Цонић“ који је израстао у велики и важан књижевни догађај, јер се поменута кретања управо у њему огледају.

Првонаграђена прича „Лет Манојла Неимара“, остварујући везе са постмодернистичким тенденцијама савремене прозе, успоставља интертекстуалне релације са оним типом прозе који је препознатљив по именима Милорада Павића и Горана Петровића. Необична имагинација аутора уводи читаоца у ониричка стања главног јунака чији се сан фантастично продужава у јаву. Елементима фантастике разарају се устаљене, реалне временске димензије, а неодређеност хронотопа даје причи универзални смисао. Из судбине посве аутентичног ствараоца – Манојла Неимара – и судара сфере материјалног са чистотом уметничке визије – може се читати и имплицитна поетика аутора који путем ове фантазмагорије предочава судбину уметника у свету и поставља питање смисла уметничког стварања. Прича је на граници параболе, отворена за различите интерпретативне приступе. Посебну пажњу привлачи поетско-имагинативна нит која доследно прати нарацију.

Прича „Бунило“, награђена другом наградом, приближава се неореалистичком току савремене српске прозе. Исповедна перспектива наратора приче скреће пажњу на значај посредованог садржаја, али једнако указује и на важност његовог обликовања. Драматичност у причи не произлази из представљених догађаја, већ из унутрашњег света јунака који потврђује да се права људска природа открива у граничним и екстремним ситуацијама. Кроз појединачне људске судбине предочено је несигурно, туробно невреме историје. Релативизацијом хронотопа аутор је избегао да фикционални свет своје приче веже за конкретно време и конкретан простор и тиме сугерисао трагичан притисак историје на судбину човека уопште. Варирање језичких кодова ову причу издваја од свих осталих. Монолошка форма удаљава нарацију од стандардног језика, али, на позадини тог идиолекта, искрсава и дијалекатски говор, и социолект, нудећи тек једну од могућих интерпретативних перспектива.

У причи „Изневерена“, која је награђена трећом наградом, доминантно место заузима психолошка раван. Представљањем мисаоног и емоционалног света јунака, одгонета се оно судбинско у наизглед обичном и неприметном. Лик главне јунакиње, продуховљене интелигентне жене истанчаног сензибилитета, изграђен је у опозицији са мушким принципом, а суптилно расветљавање унутрашњег живота произлази из супротстављања два начела: мушког и женског. Причу одликује доследна композиција са уједначеном сменом наративног и дескриптивног.

Награђене приче издвајају се аутентичношћу – било наративне и поетске имагинације, наративних и стилских поступака, или суптилним психолошким нијансирањем. Недоречене и отворене, оне подстичу на размишљање, позивају читаоца да им се врати, започињу дијалог с њим, подсећајући, у ери свеопште транспарентности, на суштину правог уметничког остварења. Свака од ових прича могла би да послужи као основ неког будућег романа. У томе је квалитет сваке праве кратке приче, наравно, и наших награђених. У том смислу, наш књижевни конкурс, чувајући успомену на књижевника Вукашина Цонића чије име носи, негује жанр кратке приче и изнова упућује да је управо кратка прича основа свеколике приповедне прозе.

%

Конкурс за кратку причу „Вукашин Цонић” сваке године окупља велики број аутора из различитих крајева наше земље и из земаља из окружења. Из године у годину, како расте број стваралаца, које већ традиционално награђује породица аутора Далеких белих путева и Укуса земље, расте и значај овог конкурса. Чувајући успомену на књижевника Вукашина Цонића, овај конкурс негује, промовише и обогаћује жанр кратке приче, који је нашем значајном суграђанину био прва и највећа љубав. Ове године стигао је знатно већи број радова него претходних. Стотину педесет аутора послало је 447 прича. Доспели радови показују велику разноврсност тема и приповедних поступака.

Доминантне теме пристиглих прича подједнако прате обе стране нашег постојања – један број доноси теме љубави, породице, традиционалних вредности, а знатно већи број прича обликован је око тема које одражавају тамну страну нашег постојања: усамљеност отуђење, равнодушје, рат, разарање моралних вредности, болест, смрт. Стигао је известан број прича социјалне тематике у којима се аутори дотичу појединих друштвених питања, представљајући судбине малих људи у великом историјском невремену. У посебан круг издвојиле су се приче са мотивиком из биљног и животињског света. Знатан број радова проблематизује тему уметности, њеног смисла и значаја у животу појединца, однос уметника и његовог остварења, најзад самог уметничког поступка и настанка уметничког дела.

Приче су разнолике и у погледу наративних поступака. Хронолошко приповедање одлика је оних прича у којима су представљени морални и судбински суноврати појединаца, као и оних текстова који остварују везе са конкретним временом и простором. Исечци из живота обичних људи, било да су комични, трагични, или сасвим свакодневни, обликовани су у маниру натуралистичке и веристичке стилизације. Новелистичка композиција обележје је прича у којима се аутори баве психолошким ломовима јунака. Међу причама има и чистих импресија, обликованих у лирски дискурс, као и медитација представљених у форми есеја. Уплив мистицизма, фантастике, бајковних елемената, приближавање жанру басне, фрагментарност у обликовању текста, као и присуство цитата у извесном броју прича – сведоче о богатом репертоару приповедачких поступака.

И језик пристиглих прича показује велику разноврсност – од стандарднојезичког идиома до уплива дијалекатске лексике, колоквијализама и различитих социолеката.

Већ наслови награђених прича показују различите приповедачке интенције. Првонаграђена прича Слободана Калиновића из Вршца „Доктор Пау и тумачење снова” у наслову има синтагму која наговештава суптилно психолошко ткање приче између јаве и сна. Другонаграђена прича Милана Илића из Новог Сада „Златник” у наслову има једну реч која надилази саму тему приче и постаје симбол. Наслов трећенаграђене приче Александра Новаковића из Београда „Не могу да напишем причу о томе” читава је реченица која одређује тематски оквир приче, наговештавајући интроспективни, психоаналитички приступ.

Наратор приче „Доктор Пау и тумачење снова”, личност специфичног сензибилитета и нарочитог менталног склопа, приповеда о необичном женском лику, интригантном, заводљивом, који насељава његову сањану, нестварну стварност, или стварни недосањани сан. Прича се издвојила наглашеном имагинативношћу, суптилном поетизацијом текста у којем звучне, олфактивне и визуелне перцепције онога што се дешава у јунаку – наратору и око њега остављају читаоца у недоумици где су границе наше јаве и наших снова и који је наш лични удео у постављању ових међа. На прво читање чини се да аутор причу компонује пратећи опозицију женског и мушког погледа на свет. Међутим, иако се наговештавају непознате психолошке дубине и женског лика и наратора, смисао приче се не исцрпљује у супротстављености и неразумевању различитих сензибилитета. Крај приче сугерише драгоцене изворе смисла који могу да осветле наше егзистенције.

Прича „Златник” има фрагментарну форму у којој се сви елементи, на крају, склапају у мозаичну целину. Приповедни материјал је распоређен тако да се у континуитету нижу догађаји, наизглед слабо повезани, али је у распричаности наратора сваки детаљ вешто функционално искоришћен, те је доследна мотивација важан квалитет ове приче. Стара драма о убиству због новца повезује и фрагментиране целине и све ликове у јединствену причу. Судбина главног јунака одређена је грехом који је над његовим оцем почињен, а дукат руског цара Александра III Миротворца постаје симбол вечитог раскола и несрећа које у нашим животима настају услед судара духовних и материјалних вредности и, нажалост, више него икад актуелне моралне дилеме коју намеће избор путева којима се до жељеног циља може стићи.

Прича „Не могу да напишем причу о томе” писана је у монолошкој форми. Оквирна композиција сугерише кружење приче која је и тематска окосница ове, награђене. Исповедном перспективом разграђена је нарација. Причање наратора сачињено је из низа искиданих исечка из живота, техником колажа сложених у јединствену целину, а илузију усменог приповедања, говора, ствара обраћање неком слушаоцу, тачније имплицитном читаоцу. Присуство жаргонизама такође доприноси колоквијалном колориту приче. Форма приповедања, заједно са насловом, сугерише имплицитну поетику аутора из које се чита идеја о сврси уметничког стварања и причи као превазилажењу тегобног света око нас и у нама самима.

Сви нагрђени радови потврђују катарзичну моћ приче и приповедања. Враћају веру у праве људске вредности и у уметност као једину кадру да, сведочећи о животу, осмишљава наше егзистенције, чини их подношљивијим и бољим. Спасоносна моћ приче потврђује се у сваком појединачном напору да се искуства, мисли, догађаји и идеје преточе у уметничко ткиво и да се читалац позове на дијалог. Велики број и квалитет пристиглих радова чине овај конкурс значајним књижевним догађајем и из године у годину потврђују да плодно семе непрестано ниче и да је све више посвећеника жанра кратке приче, који је као своју прву и највећу љубав истицао аутор Даликих белих путева и Укуса земље. Књижевни конкурс „Вукашин Цонић”, окупљајући велики број аутора кратке приче, популарише овај књижевни жанр и потврђује повалашћено место које му међу другим жанровима прозног стваралаштва припада.[3]

[1]Радна биографија мр Биљане Мичић. Напомена: Мичићева се радо одазвала молби аутора ове студије да уступи податке из њеног животописа. Мичићева је писала и о лесковачким писцима. У Нашем стварању, бр. 1-2/2010. године, у рубрици „Аутори“, записано је: Биљана Мичић (1978, Параћин) – књижевни критичар и есејист; од 2009. године уредник Нашег стварања.- Књиге: „Под језиком, над говором“. Огледи о Настасијевићу и Џунићу. – Објављивала у Књижевној речи, Књижевном магазину, Књижевном листу, Књижевним новинама, Летопису Матице српске, Градини, Нашем стварању, Помаку, Philologii Mediana, Причи. – Живи и ради у Лесковцу.

[2] Биљана Мичић, Лепота кратке приче, Наше стварање, 1-2/2015, стр. 66-69. Напомена: Конкурс за кратку причу „Вукашин Цонић“ који традиционално расписује породица књижевника, аутора Далеких белих путева и Укуса земље, у сарадњи са Лесковачким културним центром, окупио је и ове године велики број аутора кратких прича из наше земље и из земаља из окружења. Ове године 157 аутора послало је 253 приче.

[3] Биљана Мичић, Моћ приче и приповедања, Наше стварање, 3-4/2015, стр. 278-280.

Pročitano 542 puta

Ostavi komentar

Proverite da li ste uneli sve potrebne informacije gde je naznačeno (*). HTML kod nije dozvoljen.

Prelistavanje.rs Leskovac.biz