Raspisan konkurs za kratku priču "Vukašin Conić"

   LESKOVAC - Porodica književnika Vukašina Conića (1935 - 1980), autora romana Daleki beli putev...

MS udruženje: "Ja imam prava na ljubav i sreću"

LESKOVAC – U leskovačkom Kulturnom centru, sinoć je, povodom Svetskog dana obolelih od multipla sk...

Narodni muzej: Tajne arheoloških depoa

ЛЕСКОВАЦ - У присуству великог броја посетилаца синоћ је у Народном музеју Лесковац отворена изл...

  • Raspisan konkurs za kratku priču "Vukašin Conić"

    utorak, 06 jun 2017 16:12
  • MS udruženje: "Ja imam prava na ljubav i sreću"

    sreda, 31 maj 2017 09:21
  • Narodni muzej: Tajne arheoloških depoa

    sreda, 17 maj 2017 08:57

Saša Stojanović, književnik: "Priče o kraju"

petak, 17 februar 2017 10:34 Napisao 

stojanovic-sasa-price-o-kraju

LESKOVAC - Predrag Stanković, profesor francuskog i latinskog jezika u Leskovačkoj gimnaziji, poznati književni kritičar i pisac napisao je zanimljiv prikaz najnovijeg dela Saše Stojanovića "Priče o kraju" (autorsko izdanje/ Albatros plus, Beograd 2016).

Prikaz objavljumeo u celini.

stankovic-predrag-leskovacka-gimnazija-mala-2

ČETIRI NEPOVRATA

Predrag Stanković: „Priče o kraju“, Saša Stojanović, autorsko izdanje/ „Albatros Plus“, 2016)

Običan krvnik,

moj naivni gospodine [...]

otvara svečane proslave

novog duha!

Ako biste da svoje slovo o nekoj knjizi započnete prigodnim uvodom u vidu citata iz te knjige i time autora lično ubacite u igru i van oficijelnog toka, tragate upravo za onim rečenicama u koje je pisac pretopio srž, ključne simbole svog dela. U tom slučaju, proza Saše Stojanovića deluje krajnje (ne)zahvalno – jednostavno je teško odlučiti se, budući da upravo takve rečenice čine najveće i najslasnije parče, što važi i za Priče o kraju.

Dramaturški minimalističan u opisu, Stojanović prednost ne daje naraciji, već dijalogu, pa i monologu, koji katkad deluje kao jednočinka, a katkad je sagovornik prosto isključen, te ne ometa glavnog junaka. A junaci – bezumna smrt, kao zanatska grana budućnosti, bivši zidar što umesto majstorske kape sada nosi cilindar, glupost, bezobzirnost, dijaboličnost. Sve u službi napretka koji ne može da bira svoje ambiciozne službenike... Kad smo već kod dijaboličnog, neki likovi nisu svesni da đavo, kao ni bog, ne postoji; neki, pak, jesu, već prema epohi kroz koju se likovi provlače. Nema im se, dakle, šta prebaciti. Mogli bismo reći da danas znamo da ta dvojica ne postoje, ali pošto se u njih ipak veruje, stalno ih prizivamo i ponašamo se u skladu sa njihovim hipotetičkim aktivnostima, ta stvorenja duha žive u realnom intelektualnom, samim tim i istorijskom prostoru – njihovo postojanje i delatnost više se odavno ne mogu dovesti u pitanje... Insistiranjem na tome, Stojanović kao da kaže da je čoveku, osim boga, bio potreban i đavo, da pojasni svet, uravnoteži ga i stvori dualitet kojeg sad ne može da se oslobodi, ali i da nađe izgovor za ono što (ne) čini, a što subjektivno izgleda kao ipak konačna tragikomedija. Jer kraj je samo osećaj, doživljaj životne faze čoveka koji pod naletom stvarnosti, recimo kraja jedne Revolucije prepune velikih reči, ne zna gde da se dene ni kako da nastavi. Prikazujući zemlju ljudi u punom sjaju, i ova knjiga puna je duhovitih, filozofskih tumačenja i obrta, pravih sentenci. Stojanović se često uz pomoć stvarnih ličnosti, koje oživljava kroz moguće događaje sa neospornim „istorijskim“ posledicama ili njihovim varijantama, poigrava sa istorijskim i ličnim – a te likove „proziva“ gde stigne lišavajući ih nezasluženo stečenih vrlina. Dok oni koji su ih zaslužili nevidljivi izgaraju u paklu. Uostalom, ako KlintonBušTramp mogu da vode supersilu i supernaciju... Ako li uđemo u balkanski ili kakav sličan zabran, za popis likova i dela potrebni su gigabajti. To su ljudi koji su uzurpirali glavnu i još pokoju ulogu, promovišući ludost kao nadljudsko i nadracionalno, te samim tim uzurpirali i ulogu reditelja, scenografa, etc.

Ne raspolažući boljim oružjem, ti su likovi puni lascivnog cinizma ili beslovesnog idealizma, a tako deluju i njihova dela. To je onaj cinizam koji bismo najradije pripisali ne sebi, već pre čak i bogu, đavolu sigurno; u Kraju nevinosti autor nemilosrdno pruža đavolu priliku da implicitno kaže koju o čoveku. Stojanović ne mari za realizam, njegova proza je i dalje bliska teatru, tako da je mizanscen često nadrealan, kakav je i doživljaj protagonista, a ne samo čitalaca; osim onih koji su na nadrealno oguglali ili ga sami proizvode (A ...ako se sâm ne zaposliš, oposliće te Sotona!). Ove su reči upućene piscu koji ne može da se probije kroz galimatijas komercijale, reči pragmatičnog urednika punog latinskih citata koje ne razume, ali kome dnevna matematika ide bolje; i njemu je đavo, kroz gomilu sinonima, (pod)svesno u svakoj drugoj rečenici, đavo koji čuči u mrtvom uglu sinapsi čekajući strpljivo našu neopreznost, lakomost, sebičnost... I tako, pisac (koji u jednom trenutku ima utisak da nije sam i da nije siguran u svoje autorstvo) možda konačno dolazi do dobro proživljene, ali nedovoljno doživljene, naknadno neracionalizovane prošlosti. Pitanje je samo hoćemo li posegnuti za đavolom (prijatnijom istinom), a njegov ambijent je poput spasiteljevog nepredvidiv, i vodi podjednako do spasa – samo čijeg i kakvog. Ali šta je, zapravo, spasenje? Možda je spasonosno otkriće prihvatanje neprijatne istine o samom sebi i bližnjima. Stojanović se ovoga puta odlučio da đavolani budu balavurdija koja je, lišena superega, već izgubila svu moguću nevinost. Priča o surovim putevima „istine“ što katkad vrca u velikom broju varijanti, a katkad se stalno pojavljuje u drugom ruhu, baš kao što se i Nepomenik u ovoj priči svaki put pominje pod drugim imenom. Katkad je istina nespoznajna: da je drugačije, možda ne bi postojala mitologija ni večno zatrpan izvorni mit.

U priči o Kraju sveta namnožilo se likova svih profesija: južnjaci, suklate, mutikaše i preispoljne hulje što kukaju za pravdom, nezasluženom naložnicom ili poštovanjem – premda su se odrekli osećaja za pristojno. Kurve i lopovi, te čuvari nereda, a većina nesebično zasipa okolinu svojim više nego emotivnim mobilnim raspravama (... ljudi koji nemaju za hleb, ali imaju za mobilne...). Stojanović ih je potrpao u autobus koji je pošao na jug: ta je priča poput iščašene, pomalo opore parodije na nekadašnje blokbastere o prevoznim sredstvima koja srljaju u blisku propast, samo što putnici to još ne znaju. Ali je ovde propast isključivo ljudska, a scena je puna otužnih likova; svakidašnja, ne tek jadikovka – već brutalna studija, paradigma „civilizacije“ i humanog ambijenta. Moglo bi se reći da je autor baš mogao da umetne i neko pristojno stvorenje, no to bi mogli biti ostali, „nevidljivi“ putnici (je li to stvarna namera autora ili mogući zaključak – da nam se kaže da je pristojan čovek, zapravo, nevidljiv?); pitanje je kako bi onda priča zvučala, a i ne možemo se oteti utisku da bi u drugačijem ambijentu likovi zaista bili drugačiji – „bolji“. Najzad, tu je i predstavnik onih koji bi trebalo da štogod znaju o Bogu i Đavolu a koji, kao i svi ostali, gleda na sve samo kroz jednu prizmu, prizmu nade posejane na dobru (... znam da neje namerno...), ali to ionako nije lucidan stav; neko mu ga je ušio u „postavu“ mantije. Neki taj bus vide kao radno mesto, to je aluzija na one koji rade nešto tamo gde ne treba, i to loše. Ovi likovi trebalo bi da se nalaze na dnu kace, ali dobro znamo da ih ima posvuda i da su neravnomerno i nepredvidivo raspoređeni. Budući da nema vrhovnog naratora, čitalac treba samo još da doda specifičan miris, neukus i turbo zavijanje ili serijal Žikine dinastije nakon agresivnih, ali zato bar idiotskih reklama sa radija.

I za kraj – Kraj kompozicije. To već nije priča koju ludak priča, mada bismo ga u početku najradije nazvali priprostom budalom; ali pravi pravcati heroj će pobrati naše simpatije i još štošta... To je Ciganin Jubiša, priča o svom pretku, trubaču Ahmedu, junaku Kumanovske bitke. Autor je sve furiozno razlio na sočnom dijalektu, nastavljajući u istom maniru na koji smo odavno svikli; u nadrealnom mizanscenu pliva realna suština bitisanja, pa Jubišina priča kao da kazuje da je izopačenost civilizacijska tekovina – da nije nastala civilizacija, neljudsko možda ne bi ni postojalo, bili bismo zverad ali pristojna. Nameće se jak utisak beskonačne tragikomičnosti, na trenutke urnebesne, između ostalog zbog lucidno odabranih junaka koji, poput Indijanca ili stanovnika Amazonije, pripadnika skrajnute primitivne kulture, i samim tim (kao što smo i mi nekome primitivni, dakle egzotični) onako smešni i puni čudesnih zaboravljenih ljudskosti, postaju izdašan izvor podsmeha ali i dizanja na pijedestal nezagađene humanosti... Ono što, između ostalog, nećemo reći, a što je specijalna nagrada za kraj, mali desert u finalu priče i zbirke: kako je Jubiša uspeo da policajcima, koji su došli po njega, ispriča sve o Ahmedu, kako je jednom i on pobedio sistem; Jubiša poseduje zdraviji zdrav razum, za razliku od većine onih koji su u poziciji građanina višeg reda ili pripadnika više rase, a skučeni modernim „zdravim razumom“, nametnutom „kulturom“ i birokratijom. Jer ćovek se radža da se veseli a ne da mreje svaki dan!

Stojanović nam se ponovo predstavlja kao nesvakidašnji pripovedač, čije priče povezuje samo „kraj“ u naslovu svake od njih; na čitaocu je da otkrije da li je to jedina veza između majstorski napisanih pripovetki čije se teme kreću od Francuske revolucije, preko Prvog balkanskog rata, do današnjih dana. Autor ne pokušava da piše novu istoriju; naprotiv, svestan tragikomičnog argumenta da istorijske istine nema, niti će je ikada biti, Saša Stojanović dokazuje da je umetnička istina – u ovom slučaju književna – jedina verodostojna „činjenica“, a njena verzija jedina vredna čitaočeve pažnje; možda zato što se, makar na trenutak, istrajnost zla može privesti svom kraju. Uzgred, sve priče, osim jedne, “mirišu” na lorber; ta jedna se nigde nije ni takmičila.

Predrag Stanković 

stojanovic-sasa-foto-1-mala-111

DELA SAŠE STOJANOVIĆA

Saša Stojanović autor je pet romana: Krvoslednici („Filip Višnjić“, Beograd, 2003), Manchester City Blues („Filip Višnjić“, Beograd, 2006), Var („Filip Višnjić“, Beograd, 2008. i „Albatros plus“, Beograd, 2009. godine; „Zalihica“, Sarajevo, 2012), Poslednji dan Boga Saturna („Albatros plus“, Beograd, 2013, drugo izdanje 2014), Put za Jerihon („Albatros Plus“, Beograd, 2015).

Roman „Var“ je 2011. godine objavljen na češkom jeziku (preveo Jan Doležal, „Dauphin“, Prag). Godine 2013. preveden je i na poljski (Agnješka Žuhovska – Arent Agnješka), a 2015. godine doživeo je i svoje italijansko izdanje (prevela Anita Vuco, „Enssemble Edizioni“, Rim); u toku su prevodi na engleski, španski, makedonski i slovenački jezik.

Objavio je knjigu pripovedaka Tačke topljenja („Albatros plus“, Beograd 2011), kao i zbirku kolumni Svežnjevi i sužnjevi, objavljivanih u listu Danas (Festival književnosti „Think Tank Town“, Leskovac i „Službeni glasnik“, Beograd 2012).

Više puta je nagrađivan na konkursima za kratku priču („Laza Lazarević“, „Milutin Uskoković“, „Ulaznica“, „Književna reč“, „Nagrada NB Bor“ itd.).

Objavljivao je u časopisima Koraci, Ulaznica, Polja, Gradina, TFT  (Teatar, film, televizija), Međaj, Naš trag, Literarni otisak, Naše stvaranje; Život, Odjek i Novi izraz (Sarajevo); Most (Mostar), Zarez (Zagreb), Tvář i Literárni noviny (Prag), Porta Balkanica (Brno).

Urednik je časopisa „Think Tank Town“ i direktor Festivala književnosti „Think Tank Town“. Član je češkog PEN kluba.

Pročitano 430 puta

Ostavi komentar

Proverite da li ste uneli sve potrebne informacije gde je naznačeno (*). HTML kod nije dozvoljen.

Prelistavanje.rs Leskovac.biz