Raspisan konkurs za kratku priču "Vukašin Conić"

   LESKOVAC - Porodica književnika Vukašina Conića (1935 - 1980), autora romana Daleki beli putev...

MS udruženje: "Ja imam prava na ljubav i sreću"

LESKOVAC – U leskovačkom Kulturnom centru, sinoć je, povodom Svetskog dana obolelih od multipla sk...

Narodni muzej: Tajne arheoloških depoa

ЛЕСКОВАЦ - У присуству великог броја посетилаца синоћ је у Народном музеју Лесковац отворена изл...

  • Raspisan konkurs za kratku priču "Vukašin Conić"

    utorak, 06 jun 2017 16:12
  • MS udruženje: "Ja imam prava na ljubav i sreću"

    sreda, 31 maj 2017 09:21
  • Narodni muzej: Tajne arheoloških depoa

    sreda, 17 maj 2017 08:57

Nanilo Kocić, novinar i pisac: "Nepovezana priča"

utorak, 17 januar 2017 12:56 Napisao 

kocic danilo stosic 10 m a l a

На хиљаде људи, бар толико пролази мојим памћењем, свесно осуђују себе да живе у средини која им је подарена рођењем. Без остатка и размишљања везују се за неку варош, можда и забито родно место, и ту проживе све тескобе и лепоте људске пролазности!

Време прошло, оно што називамо историјом људског рода, не инспирише нас само грешкама. До данас ми остају исписане песникове речи: „Коме није довољно мало, ништа му није довољно.“

Оригиналност живљења није у форми, јер је углавном свима све некако слично, него у начину да се то слично учини мање сличним. Градећи ново, савремено песништво, многи су, у ствари, свој успех заснивали на том искораку из форме, на новом гласу или чак и на потпуно новом нагласку.

Остаје бар нада да ћемо се раскошно изгубити у пролазности! Наши приватни животи постају права збрка! - сањао сам и истовремено се исповедао својим пријатељима.

Многе људе у тим нашим прохујалим животима нисмо упознали, јер нисмо стигли да то учинимо. Брзо смо лутали, осећали се изгубљеним и до бола повређеним. За нас су њихови животи били што и наши њима – низ више или мање истих слика!

- Зар се не сећаш мене... Па, да, био је дим и бескрајна тескоба кад смо се први пут срели! - рече ми човек чијег се лица у први мах нисам могао да препознам.

Што више пролази време, то у мени сазрева схватање да су некада моћни људи, они који су кројили наше животе, постали људске сенке, бежали су од стварности, завршавали у тишини и исповедали своје грехе. Свет моћника претварао се у свет преплашених људи. На другом крају, у неким непознатим пределима, рађали су неки нови моћници који ће, можда, већ наредних дана кројити наше животе.

- Ако се живот не научи у младости, никада се неће научити! – говорио је Јован, мој земљак, студент фармације, атлета и сањар у души; говорио нам је обичне речи, а нама се тада у Забрђу чинило да са београдског асфалта доноси нека непозната сањарења, неки нови далеки колорит који тек треба да осетимо.

Касније, много година касније, Јованове поруке љубави биле су ми јасније, јер је постао много више од обичног сеоског младића који је обећавао. Остварио је своје снове!

Колико да се живот проживљава, он се не може до краја проживети, а још мање зауставити у раскошу његове лепоте. Човек живи да би за собом оставио нешто што ће се људима око њега учинити вредним. Моји земљаци, ратари, радовали су се првој бразди, као што се ђак - првак весели првој петици или оном непоновљивом, увек заводљивом осмеху најдраже другарице.

- Пријатељу, у мом животу инстикт је био мој једини компас. Никада нисам знао како ће се догађај завршити, али ми се увек чинило да ће то бити по мојој вољи! -  говорио би Песник.

Равнање по инстинкту постаје часак најлепшег дана пролећног јутра или зимске идиле. По том чудном истинкту не може се управљати срцем него душом; по њему људи, ваљда, најбоље препознају оне којима треба узвратити за стисак онемоћале руке.

За Песника је загробље постало симбол вечности, јер му је досуђено да траје док над нашим сећањима не избледи заборав. Смрт људска, смрт познатог човека, постаје временом део неиспаваног сна, а људско загробље наставља да прича и допричава мит о нашој постојаности.

Многи моји знанци се смрти нису никада плашили. О њој су размишљали као о неком новом стању духа, о људској нужности и људској вечности. О смрти су певали и моји песнички кафански другари. Њима је посао била олакшана тиме што су у себи нашли део онога што ће тек доћи, а неминовност доласка смрти чинила им се довољно занимљивим да о њој певају исто онако лепо као о првим љубавним јадима измишљених јунака. Песници су тако, размишљајући о пролазности живота, налазили изворишта за нове песме о недосањаним сновима своје давно прохујале младости.

- Ниједан човек није никада одбио другу чашу вина зато што његову изврсност није могао да искаже уверивим речима! - говорио је Песник.

Цитарајући ову лепу мисао неког непознатог мудраца, Песник ме једном подсети да људи склони лепој књизи радо читају писце романтичне епохе, јер су у повратку, макар у мислима, доживљавали то време као враћање у младост што неминовно буди успомене на процветале липе и прве љубави.

Зато се, ваљда, у кафанским лудоријама, али и у говорењу мени непознатог тихог човека, кога сам случајно упознао у позоришту, крије и одговор на свакодневно питање о срећи и недосањаном сну, о жељи да се стигне у Америку, а кад се тамо дође, о великој носталгији за родним крајем, који нам се, посматран из даљине, чини најлепшим делом изгубљеног свемира.

- Почела је моја генерација да стари, да се сећа само онога што је јасно обичном људском уму, да у сећањима бележи само лепе тренутке искорака из људске путање! - говорио је непознати сабеседник.

Људи умиру изненада од туге, а многи од хладноће и глади. И када слушам, а доста сам се наслушао прича избегличких мученика, не могу да не опсујем ветар што доноси студен и ненајављену смрт. Осећам тугу и тешку бол у њиховом гласу и чујем лавеж залуталих паса. И они су осећали да их разумем, да патим са њиховим болом док нам се чинило да у даљини трепери нека непозната светлост! Ваљда ће неко знати да напише, не само са патетиком, него и са миром умнога човека, садашњу историју плакања.

У време ратних страхота, срећом, бележе се и лепе људске радости. Тако се кажу, лакше преживљавају патња и неизвесност надолазећег јутра. Тако све постаје помало необично, можда понајвише зато што довољно не разумемо једни друге, и свет који нас окружује.

Кажу да је смрт непоткупљива. Она подвлачи црту испод које се више ниједна не може подвући. Нека нераскидива веза, у ствари, спаја храброст пред животом са храброшћу пред смрћу. Прва даје смисао другој, друга достојанство првој!

Јер време је целовито, наше памћење је фрагментарно. Људи и са више среће имају на располагању један живот који се не може делити механички.

Дошло је можда време да се враћамо једноставним истинама. Дешава се, можда, да син – пијанац продаје очева одликовања. Зар у деци не видимо сами себе, а у прецима свој род, односно вечност! Зар се каткад не каже за старце да су своје урадили. Као да је њихова кривица што су живели предуго.

- Зашто пишем..? Можда зато да не бих полудео. Или и зато да додирнем дно лудила! - говорио је један добитник Нобелове награде за мир. „Ви сте заједно, без мене. Ја сам овде. Правим речи. Сведочим! – обраћао се мртвима.

Тај снажни творац живео је живот грозничаво испуњен враћањем дуга онима који се нису вратили, или, како би рекао један савремени писац, „борбом против заборава“. Људи се понашаја понекад као да не знају да пут у пакао није већ пронађен. Кога не би узбудиле речи овог добитника Нобелове награде: „Ми морамо поново пронаћи разум, морамо поново створити лепоту – из ништавила.“

Завичај нам се крије између сени и врба. Осећамо ли „све ватре и све ветрове“. Дочаравамо немогуће, а нисмо уметници или бар нисмо увек спремни да то будемо. Неко је једноставно велики као човек. Својом особеном тајном и својим занесеним шармом! Да ми је више реда и равнотеже и можда заљубљености у древна времена и цивилизације наших далеких предела како бисмо постали мудро надмоћни над самим собом. Дирају ли нас догађаји и људи које је у кризе и драме отерала немоћ?

Када су питали једног сликара, који је себи пуцао у стомак и тако живео два дана, зашто је то учинио, рекао је: „Јер би моја туга трајала сувише дуго!“

Старост у Забрђу дивна је ако човек има разлога да је дочека! Књиге су у њиховим домовима добијале су главно место.

Ако им се дешавало да понављају исту причу, чинили су с лакоћом, једноставно, течно, уз исте напомене и гестове, јер је отменост била смисленица њихових живото.

kocic danilo i ucitelj

Сећања из основне школе: Наш сјајни учитељ Драги Тасић и моји школски другари (снимљено 1958. године)

ДАНИЛО КОЦИЋ

Данило Коцић рођен је 4. септембра 1949. године (село Дадинце, Власотинце). Коцић је професор књижевности и дипломирани правник. Као стипендиста Косова и Метихије, (1972/73) био је професор Устава СФРЈ и Српског језика у Гимназији „Браћа Рибар“ (Исток). Радио је и као професор књижевности у Гимназији „Стеван Јаковљевић“ (Власотинце).

Коцић је био новинар и уредник у приштинском дневном листу „Јединство“ 1977/1978. године, а затим је три деценије радио као новинар - дописник Политике из Лесковца и југа Србије. Један је од оснивача (био је и председник) Удружења писаца Лесковца и стални сарадник „Помака“.

Коцић је члан Савеза књижевника у отаџбини расејању (СКОР).

КЊИЖЕВНИ РАД:

Романи: Изабрани живот (Из бележака мојих дана, Лесковац 1997), Изабрана тишина (Случај новинара Косте Даниловића, Лесковац 2000), Изабрани дани (Лесковац 2012); Измаглице (Лесковац 2016), Аутобиографија – време сенки, I део (Лесковац 2016); Изабрани списи – сликање меморије (I) (романи, приче, песме, стручни радови, Лесковац 2016);

Збирке песама и прича: Чудна лађа (Лесковац 1987), Дневник на распусту (Лесковац 2002), Говор камена (Лесковац 2004), Песма жени (Власотинце 2007); Невреме – приче из завичаја (Лесковац 2016);

Студије: Лесковачки писци – трагови и трагања, I-II (Лесковац 2015, 2016); Хумор у делима писаца лесковачког краја (Лесковац 2016), Говор Лесковца и југа Србије (Лесковац 2016)

Приређивачки рад: Лесковачки песници – трагови и трагања (Панорама лесковачког песништва 1944 – 2014), Лесковац 2015. године.

Добитник је бројних признања, а 2016. године додељена му је Октобарска награда Лесковац за изузетан допринос новинарству и пручавању лесковачке књижевности, односно за двотомну студију Лесковачки писци – трагови и трагања I-II, прво издање 2015, друго 2016. године (око 2.000 страна великог формата).

 

Pročitano 509 puta

Ostavi komentar

Proverite da li ste uneli sve potrebne informacije gde je naznačeno (*). HTML kod nije dozvoljen.

Prelistavanje.rs Leskovac.biz