Raspisan konkurs za kratku priču "Vukašin Conić"

   LESKOVAC - Porodica književnika Vukašina Conića (1935 - 1980), autora romana Daleki beli putev...

MS udruženje: "Ja imam prava na ljubav i sreću"

LESKOVAC – U leskovačkom Kulturnom centru, sinoć je, povodom Svetskog dana obolelih od multipla sk...

Narodni muzej: Tajne arheoloških depoa

ЛЕСКОВАЦ - У присуству великог броја посетилаца синоћ је у Народном музеју Лесковац отворена изл...

  • Raspisan konkurs za kratku priču "Vukašin Conić"

    utorak, 06 jun 2017 16:12
  • MS udruženje: "Ja imam prava na ljubav i sreću"

    sreda, 31 maj 2017 09:21
  • Narodni muzej: Tajne arheoloških depoa

    sreda, 17 maj 2017 08:57

Danilo Kocić: "Tužne pesme", priča

ponedeljak, 16 januar 2017 10:34 Napisao 

Sve je u njegovoj priči bilo obojeno klasikom i sentimentalnošću dok je besedio o svojim ukusima, strastima i snovima. Prošle subote, kraj reke, upoznao sam jednog filozofa, koji je boravio u Grčkoj.

Tražio je posao, ali bezuspešno. Tog boravka se seća po zamagljenim staklima na ulazinim vratima železničkih stanica i tihom, setnom otpozdravu nekom čoveku koga je tu prvi put sreo.

Taj filozof se kasnije posvetio slikanju. Imao je dara. U njegovim slikama, nebo nad mojim selom najduže sam pamtio po tim slikama na kojima su se jasno raspoznavale sve dugine boje.

U mladosti sam često, podsetila me je njegova priča, pohodio zavičaj razmišljajući u nedoba o mržnji i ljudskom ludilu. Brzo sam shvatio svu surovost ljudskog tajanja i svu neizvesnost sutrašnjeg zimskog dana.

Ponekad pomislim da sam u prošlom životu, u godinama koje su proletele kao leptirići, bio neki umetnik, jer me je okruživala osama, a ona je zgodna jer nam je pružala priliku da se prisetimo tih minulih trenutaka kada smo se družili i u tišini sanjali neke buduće dane.

Postoje tužne pesme, zaboravljeni ljudi i neizmerno sanjani dani sreće. Od svega nas najviše uzbuđuje šapat neke osobe koju smo priželjkivali da pristigne iz daljine. Tada sam shvatio da su srećni i oni nesrećnici koji su mogli da razmene adrese prijatelja u tuđini. Jer, kada se začne život, tada je nejasno šta će se dalje događati. Neki su davno otišli u predaleke krajeve i njima najviše nedostaje sobičak intime rodnog kraja. Beskrajna je to priča u kojoj se sve slaže. Samo, kažu ti daleki putnici, jedno ne: tuga je promenljivo mesto! Ona sada stanuje ovde, u blizini novog doma u tuđini.

Njima, i svima nama, ma gde bili i koje škole posvršavali, ostaju zamagljeni snovi i nadanja. Posle smrti nama najbližih, ostaje samo poneka fotografija i jedna ili nekoliko reči koje odzvanjaju u daljini. Sve ostalo se pretvara u neku nedokučivu mitsku neslogu i u prah vremena.

U usamljenosti i nemaštini najvažnije nam je bilo da preživimo bar nekoliko narednih dana tuge. Znali smo da je najteže napisati istinu o sebi. Zbog toga se iz tih prohujalih dana najradije sećam prostranstava zelenih polja, livada i šuma.

Pred kraj života, govorili su mi stariji ljudi moga Zabrđa, katkad se rađaju neke nove nade, a onda sve kreće u sunovrat. Ljudi ostavljeni sami sebi postaju nejaki, katkad toliko nemoćni da se pribojavaju i najobičnijeg vetra, a dolazak nevremena budi u njima strah od skorog pristizanja smrti.

Da bismo završili započeto, potražimo časak mira! Ponekad, samo ponekad, šetamo naizgled izgubljeni, zamišljeni, dosađujemo se, a tada, u stvari, živimo svoj život. Oslobađamo se svojih godina i svega onoga što nas dovodi do ovakve sudbine. Žuri nam se, žuri, da ispričamo poetiku pojedinih krajeva ovoga sveta. Od „trube do tišine“ često stoji čitav jedan ljudski vek. Na početku poetike veka je rađanje, na kraju nepovratni smiraj! Strasti, strasti, strasti... Nestale sa dolaskom tako nepoželjne starosti.

O, pijana senko života, zašto me sada mučiš kada mi je preostalo tako malo nade!

 

DANILO KOCIĆ

Danilo Kocić rođen je 4. septembra 1949. godine (selo Dadince, Vlasotince). Kocić je profesor književnosti i diplomirani pravnik. Kao stipendista Kosova i Metihije, (1972/73) bio je profesor Ustava SFRJ i Srpskog jezika u Gimnaziji „Braća Ribar“ (Istok). Radio je i kao profesor književnosti u Gimnaziji „Stevan Jakovljević“ (Vlasotince).

Kocić je bio novinar i urednik u prištinskom dnevnom listu „Jedinstvo“ 1977/1978. godine, a zatim je tri decenije radio kao novinar - dopisnik Politike iz Leskovca i juga Srbije. Jedan je od osnivača (bio je i predsednik) Udruženja pisaca Leskovca i stalni saradnik „Pomaka“.

Kocić je član Saveza književnika u otadžbini rasejanju (SKOR).

KNJIŽEVNI RAD:

Romani: Izabrani život (Iz beležaka mojih dana, Leskovac 1997), Izabrana tišina (Slučaj novinara Koste Danilovića, Leskovac 2000), Izabrani dani (Leskovac 2012); Izmaglice (Leskovac 2016), Autobiografija – vreme senki, I deo (Leskovac 2016); Izabrani spisi – slikanje memorije (I) (romani, priče, pesme, stručni radovi, Leskovac 2016);

Zbirke pesama i priča: Čudna lađa (Leskovac 1987), Dnevnik na raspustu (Leskovac 2002), Govor kamena (Leskovac 2004), Pesma ženi (Vlasotince 2007); Nevreme – priče iz zavičaja (Leskovac 2016);

Studije: Leskovački pisci – tragovi i traganja, I-II (Leskovac 2015, 2016); Humor u delima pisaca leskovačkog kraja (Leskovac 2016), Govor Leskovca i juga Srbije (Leskovac 2016)

Priređivački rad: Leskovački pesnici – tragovi i traganja (Panorama leskovačkog pesništva 1944 – 2014), Leskovac 2015. godine.

Dobitnik je brojnih priznanja, a 2016. godine dodeljena mu je Oktobarska nagrada Leskovac za izuzetan doprinos novinarstvu i pručavanju leskovačke književnosti, odnosno za dvotomnu studiju Leskovački pisci – tragovi i traganja I-II, prvo izdanje 2015, drugo 2016. godine (oko 2.000 strana velikog formata).

 

Pročitano 188 puta

Ostavi komentar

Proverite da li ste uneli sve potrebne informacije gde je naznačeno (*). HTML kod nije dozvoljen.

Prelistavanje.rs Leskovac.biz